Томо П. Ораовац - Жалоспјев

 

 

Жалоспјев

На глас о смрти Ђорђије Ћирића Мостарца

На сто мука измучени брате,
Тебе више међ живијем нема;
Али вјечна биће међу нама
Племенита твоја успомена.
 
О судбино, зашто си толико
Не милосна - те изроде плодиш?
А делијам, родним браничима
Оштром стрјелом живо срце згодиш,

  
Ти Ђорђији једнога тренутка
Не допушти да мирно ужива;
Брацке ране колко га мучаху
Ни сад у гроб мирно не почива.
 
Све почасти и богаство свјета,
Бјеху ништа - а народ љубјаше;
Само слогом и јединством рода
Праву срећу имати могаше.
 
И ка' таквог кад год га се сјетим
Суза летећ, српска ми крв стане;
Жалећи га, али срце опет
Од иједа и љутине плане.
 
И гони ме да у поћер пођем
Да потражим његова крвника;
Те да питам зашто га умори?
Да издахне смрћу мученика !...
 
Но ђе могу убојицу наћи
Кај га смаче у цвјету младости;
Ох! ти ли га закла испод грла
Отрована несрећна жалости!
 
Ти жалости што се не смилујеш
Поштенијем него си проклета;
Те и Ђорђу спали срце живо
Јер слобода бијаше му света.
 
О слободо, ти си свето пиће,
Тешко оном кој т' у срцу чује;
А које му судбина одреди
До гробнице да вјечно робује.  
 
Ко те тражи а ти њега нећеш
Јад до јада, срце дави, мори;
Пријед рока и пријед времена
Животна се свијећа прегори.
 
О слободо, јест да си ти света,
Али Ђорђу знаш ли да си крива;
Он те љуби али узалудно
Ти га нешће пољубити жива.
 
Држећ тебе за спас рода свога
Српско тјело, гује су му јеле;
Ни тавница ни душммнска ћорда
Не могаше угушит му жеље.
 
Подносити муке, ал за тебе
Чисто њему вазда мило бјеше;
Говорећи: „муке за слободу
Српско срце више свега тјеше.
 
Па бар кад му у животу нешће
Ни маћехски целив даровати;
Гроб му дирни и његове кости
У њему ће весело пјевати.
 
О слободо! ја те тобом кумим
Рашир крила над Ђорђевим гробом;
Право сунце ти њему бијаше
Увијек се кунијаше тобом.

  Ријека Црнојевића 1880 г.