Јуначка исповијед сердара Јола Пилетића
Што си сјетан невесео
Какова те мука мори?
Да л' си жељан љутог боја?
Да л' те прошлост твоја кори?
Минулијех много љета?
Или ти је додијала
Гадна борба овог свјета?
„Ја
нијесам жељан боја,
Нит ме
кори прошлост моја?
Нит ми жао
младих љета?
Доста
живјех овог свјета.
Нит сам
жељан љуцке части,
Нит
сујетне свјецке славе;
Суморан
сам, зли ме људи,
Од не давно мородаве.
Још не
бијах навршио
Дванајесто љето жића;
А диљка ми поче пуцат
Поред Спужа и Никшића.
Још не бијах
мушком снагом
Подпуно се опасао;
Кад сам оно код Рибнице
Са анџаром поиграо.
И
под бедем подгоричког
Поноситог тврдог града;
Ђе гледају двије војске
Ја посјеког бега млада.
Знам лијепо прошло није;
А диже се Скендерија
С Брђанима да се бије.
Ја
поведох шест стотина
Пиперскијех соколова;
Да чекамо силне Турке
Поред моста везирова.
Љетњи данак цио бисмо;
Што утече пушци, мачу,
То Морачи поклонисмо.
У том боју ја сам први
Посјекао силно Туре,
Шарковића страву Зете,
И узо му двје кумбуре.
Иза тога бој се био
Без престанка на све стране;
Свуд кудијен ја одржах
Љуте борбе и мејдане.
Осман паша Скадру глава
Изун узе у падише;
Црну Гору да погази
Ка слободна да не дише,
Па он поче вадит благо
Султаново из ризнице;
И просипат силно жито
Покупљено из житнице.
Поче митит Црну Гору
И све прве ње главаре;
Да му приђу скуту руци,
Док је Турци сталамаре.
Све
лакомо што бијате
Од главара и народа;
Прими руку Осман наше
И част српску, своју прода!..
Од турскога
зора, страха,
Мало, веље све устресе,
Осим мене, још њих мало
Цио Пипер предаде се.
Пријетит ми сваким мукам',
И да ће ми живо, мртво,
Све претворит у прах и плам.
Ја се ругах турској сили,
Ја се спрдах турском зору,
А, џевердар пуцаше ми
С' танке куле на прозору.
Сила турска не мога ми
По године одољети!
Нит ми вајни предајници
Зла могаше учињети....
Свој остадох бич Турака,
А прави брат српских лава,
Вјерних српских оклопника.
Устадоше Ерцеговци,
Затресе се Скендерија;
Братском слогом загрли се
Црна Гора и Србија.
Цар
у Стамбол добро виђе
Да за
њега среће није;
Па он
посла Омер пашу
С'
Црном Гором да се бије
Кад
опколи Црну Гору
Турска
војска са свих страна;
Многа браства и племена
Тргнуше се са мејдана.
Турска
сила тад притиште
Све од
Спужа до Никшића;
А, ја остах
у Пипере
С' оно
мало Обилића.
Књаз
Данило соко сиви,
Са
Турцима поигра се;
Из
Острога своју браћу
Јуришући једва спасе.
Дуго
в'рјеме пошто прође,
Долећеше
два сокола,
Из средине Црне Горе
Из
књажевога окола.
Дивећи
се Књаз Данило
Мојој борби, моме зору,
И знајући да сам доша'
Са свим родом на умору.
Окупио Црногорце,
Моје јаде свима каза;
Па их
онда питајући
Ово рече, ово каза:
„Је л'
родила Црногорка
Зор
јунака, зорна момка,
Да пријеђе преко Зете,
Измеђ силе турске клете.
Да одлети
у Пипере,
Да посјети Обилића,
Сив сокола, змаја љута
Сердар Јола Пилетића.
Да у затвор јунак цмили;
С оно мало соколова
Да се руга турској сили.“
Из окола Књажевога
Искочише два јунака,
Два јунака, два витеза
Чујеш ли
ме Саво Матов,
Од
вазда си соко сиви!
Ти делијо Петров Рамо
Твом јунаштву свак се диви
Црна Гора оба штује
Који
живот и имање
Домовини
својој нуде.
Ка
јунаке, као људе;
Ид'те
мудро, турска сила,
На двоје нам земљу дјели;
И
од Спужа до Никшића
Притиснут
је народ цјели.
„Све
је Турчин до Турчина
„Пријећ
страже није лако;
„Прођете
ли - мог сердара
По
сто пута буд' ти хвала,
По сто пута буд ти слава;
„Диви
ти се Црна Гора,
А
слави те њена глава.
По сто пута буд ти слава;
„Диви ти се Црна Гора,
А слави те њена глава.
Док је мене, рода мога,
Док је куће Петровића;
Биће срећан сердар Јоле
И с' њим кућа Пилетића.
Све
се преда, ти остаде,
Вјеран
крсту и слободи;
Благо земљи
што те има,
Благо оном'
што те роди.
Немој клонут,
стој јуначки,
Ко'
и до сад удри Турке:
Бог
ће брзо избавитити
Црну гору
ове муке.
Оба здраво и весело
Проминуше
Турке клете,
И код
мене у Завалу
Пријеђоше
преко Зете.
Кад чух да
су у животу
Књаз
Данило, — Црногорци,
Нови живот
мени дође,
Оживјеше
моји борци.
Ста'
урнебес соколова,
Стаде
цика џевердара;
Из
затвора соколови
Поздравише
господара.
Са помоћу
пријатеља
Књаз Данило
зајми Турке;
И избави
Црну Гору
Од витешке
клете муке.
Иза тога
Књаз Данило,
Љубио ме
што никога;
Чувао
ме и поштова
Као брата
рођенога....
Зли се људи с крвницима
Српске среће удружише!
И у Котор Књаз Данила
Обранише и убише.
Сваког брата, све поштене;
Али више од свакога
Зла је срећа снашла мене.
Умрије
ми мушка снага,
И
живо ми срце свисну;
Завист,
злоба, људска мржња,
Против
мене приобисну!!
Али ипак
јача бјеше
Моја
радња, моји труди;
Но сви
злобни не нависни
Појављени
тада људи.
Књаз
Никола када поче,
Господарит Црној Гори;
Омер наша опет скочи
Да све сатре и умори.
На јуначку шаку људи;
Мјесеци се осам бисмо
И ништа нам не науди.
Сваки дан се бојак био;
Ја сам свагда без прекида
Јунацима предводио.
Био боја крвавога,
Сјеко' Турке на све стране
Соколио родну браћу;
Да нас Турци не сахране.
С' одабраном војском мојом
Међу првим, бијах први;
Нико мене стић не мога
Ђе се бије, ђе се крви.
Иза страшне тешке борбе,
Мир наступи с' царевином;
Са разбоја крвавога
Одох кући са дружином.
Иза тога дуго доба
Са Турцима мир потраја,
За дуго се чуо није
Ратни поклич, ратна граја.
Мир остаде
све до гласа
Пушке оне с' Невесиња;
Која диже змаје љуте,
С Биограда и Цетиња.
Који
турској царевини
Темељ страшно подкопаше,
И удар јој неизлечни
Ударише и задаше.
Отиште се пут Мостара;
И са собом мене узе
Ка јунака славна – стара
До
Вучијег дола ја сам
Ка савјетник Књазу био;
А ту ме је бригадиром
Храброј војсци поставио.
Због
погрешке неке мале
Војска бјеше невесела;
А када ја међ' њих дођо
Заиграла листом цјела.
Охрабри их стара срећа
Која ме је свуд пратила;
Јер је свагда турска сила
Од мог мача пропатила.
Када оно
од Бишине
Поврати се војска наша;
Тад за нама сустопице
Корачаше Муктар паша.
Ми на Вучјем долу пасмо;
Ђе са њиме страшну игру
Ка јунаци одиграсмо.
И сјутра дан пријед зоре
„Изненадно на нас рупи!
Те да лако наше главе
И заиру сву покупи.
Незнајући
за то нико
Забуни се војска даде;
И најбоље срце мушко
Уплаши се и препаде.
Бригада ме сва послуша,
Узлећеше сви Пипери;
И убрзо Муктар пашу
Бојна срећа изневјери.
Кад се оно бјели данак
Црне ноћи дијељаше;
Тад јатаган турској сили
Српску храброст казиваше.
Ја
сатријех турску силу,
Ја заробих Осман пашу;
Ја уграбих пет топова
И
узнијех славу нашу.
Ја поздравих Књаз Николу;
Он пред свијем загрли ме
И захвали ка соколу:
„Хвала, хвала сердар Јоле,
Бојна срећа свуд те прати;
Док је славног Вучјег дола
Дотле нећеш умирати!
После тога с' Пиперима
Књаз ме посла пут Медуна;
Подигнула ратна круна.
Ту се славна два племена
Удружише с братимише;
Храбри Кучи и Пипери
Бога за бој помолише.
Ал' лукави Дервиш паша
Нешће тада к' нама доћи;
Унапријед знадијаше
Како ће му војска проћи.
Иза дуге страшне борбе
Тврди Медун када паде;
Миљановом славном Марку
И мени се он предаде.
Тврди Медун порушисмо,
Нестаде га са висине;
Са хиљаду турске војске
Ја отидох на Цетиње.
Предадох их Књаз Николи;
Као тријумф ратне славе
Још му предах десет топа
На Цетињу да бораве
Књаз ме прими што никога,
Захвали ми ка јунаку;
И поче ми дизат славу
Плавом небу у облаку.
После дужег примирија
Кад јекнуше бојне трубе;
И кад Турској Москов поче
Указиват своје зубе.
Црна Гора опет пође
Да изнова с Турском рати;
Град за градом, поче силом
Од Турака отимати.
С' Књаз Николом и ја пођох,
Пут Никшића тврдог града;
Кога после дуге борбе
Црногорска храброст свлада.
Одатле смо окренули
Пут Улциња и пут Бара;
Тамо нас је послужила
Срећа дивна, срећа стара.
Као српски витезови,
Бар и Улцињ освојисмо;
Сиње море српском крвљу,
Оросисмо, прекрстисмо.
Кад
прекиде ратни поклич,
Кућама се повратисмо;
Пуни вјере да је наше
Што са мачем освојисмо
Четрдесет
равно љета,
Сенатор сам први био;
С' одабраним друштвом мојим
Правду браћи дијелио.
Војсковођа био ја сам;
Неизбројне побиједе
Над Турцима одржа сам.
За толико исто љета
Сви су људи говорили
Да ме чојством и јунаштвом
Баш ни један не надкрили.....
Ђе сам доша почаст ми се
Вазда прва указала;
Без икаквог поговора
Ријеч ми се послушала.
Све пресуде што изрекох
Остале су пуноважне
С правдом бјеху зачињене
Зато бише тако снажне.
Сујетна ми слава није
Нигда прси распирала;
Своја ми је корист опет
На спрам опште била шала.
Изјелице поганове:
А прозира шапталице
Ситничаре и лажове.
Па и саме крвнике сам
У заштиту узимао;
Да су часни и поштени
Унапријед кад сам знао.
И душмани с' бојног иоља,
Код мене су долазили;
И вазда су искрај мене
Угошћени одлазили.
У највеће доба битке.
Арнаута да сам звао;
Као крвник без бојазни
Код мене је дотрчао.
Није била затворена;
Већ вољноме и невољном!
Свагда широм отворена.
Кад одпочех стрмо ходит
И кад старост дође ближе;
И од много патње кад ме,
Многа бољка и јад стиже.
И помишљах заслуге ће
Обезбједит старост моју;
Јербо само домовини
Ја
посветих прошлост своју.
Чудна ти
је људска судба!
Кад мниш да ти миље носи;
За облаке муње крије
Да те сатре и покоси!!.
Нада ме
је преварила
Кад помишљах да починух,
Онда више него игда
Ја
пострадах и погинух.
Не јуначки унижават;
И сва моја славна дјела
Сјајну прошлост изиграват.
Немогући трпјет оно
Мојом чашћу што с не слаже;
Ја отидох на Цетиње
И повиках: збогом Књаже
Збогом браћо Црногорци,
Ратна моја дружбо драга;
Жељан правде ја отидох
Од не мила до не драга.
Књаз с' окрену око себе
Загледа ме с лјеве моје;
Па повика: „Сердар Јоле,
Дај ми амо сабље твоје”.
Ти одлазиш по свијету
Твоја сабља драгоцјена;
Сва је златом, сва је сребром
Искићена извезена”.
„Свјетли
књаже не дам сабље,
Сабља ми је успомена;
Ђе год дођем дат ме неће
Да пропанем прошлост њена.
„Дајми сабљу
сердар Јоле,
Одиста је носит нећеш;
Јер у боју нит мејдану
Не одлазиш нити крећеш.
Сабљу
нећеш собом носит,
Такве сабље ми требају;
Јер се оне у ризницу,
Као рјеткост остављају.”
Свијетломе господару;
И рекох му: „хвала Књаже,
На овоме дивном дару.
Није сабља гвожђе ово,
Накићено, извезено.
Већ је сабља сердар Јоле
Чисто злато прекаљено
Док је крша црногорских
Дотле неће умирати.
Ти
је узе да би више
Пред људ'ма ме понизио
А тим си ме много више
Подигао повисио.
Мило
ми је што је узе,
Нек
се чува, остави је;
Али
не мој да почива
Љути
бојак кад се бије.
И подај је коме хоћеш
Ма, код кога она била;
Сјеј' ће српске крвопије
Као што се научила.
Буде л'
дошла код јунака,
Јунак ће је светковати;
Поштујући мене стара
Мојом ће је називати.
Буде л'
дошла код плашљивца,
Срце ће му мушко дати;
На побједе и на славу
Једнако ће њега звати.
А он хтио
ил не хтио,
Јунак опет бити мора;
Сабља моја не умире
Док је ових славних гора.
И тако
сам са Цетиња.
Мора' кренут, мора' поћи;
Оставити дом и кућу
И у другу земљу доћи.
Прошао
сам преко Турске,
Крвници ме дочекаше;
Као људи, ка' јунаку
Праву пошту ми одаше.
Коју брат мој заборави!?
Све да имам, жеља мене
Домовине моје дави.
Све је муке лакше сносит,
Но жељети кам' свој свети;
За то сам се ја предао
Тој великој тешкој сјети.
И сви они који су ме
До овога доћерали;
И ако су свему криви
Ове бољке непознали....
Нема коментара:
Постави коментар