Једне зоре ...
I.
Једне зоре шето сам се
По зеленој гори,
Гледајући гдје Даница
С рујном зором збори.
Рујна зора, зелен-гора
У дражести плива,
А ја сједох крај извора
Да ми душа снива.
Тихи вјетрић лишћс глади
Од липе зелене,
А липа се пo каткада
У води оглене.
Славуј поје, срце моје
Све то јаче куца,
Славуј поје, срце моје
Од милино пуца.
Миомирис дивног цв’јећа
Моја прса шири,
Већ и румен јарког сунца
Кроз гранчице вири.
Недалеко свилоруно
Траву пасе стадо,
А уз стадо, ја бих реко,
Пастирче је младо.
Ја прислушах — зачух фрулу
Гдје умилно свира,
Обрнух се, видјех цуру
Да уз њу пребира.
Фрула свира, срце дира,
Пастирица поје,
Пјесму поје, па пребира
Болно срце моје.
Пјесму поје: гдје си драги,
Гдје си моја рано,
Гдје си душо, гдје си срце,
Сунцо огријано!
Гдје си цркво мојих мисли,
Гдје си мој олтару,
Гдје си небо жића мога,
Срца мога жару!...
Фрула свира ... срце моје
Куцати ми преста ...
Обрнух се .. Боже! што је?
Пастирице неста.
Фрула преста, цуре неста
У зеленој гори,
Али слика, слика њена
У срцу ми збори.
Слика збори па ме мори,
Срце моје плаче,
Слика збори глава гори
Сво то јаче, јаче ...
Освјестих се, нагнух за њом
Да је стигнем, молим,
Да јој кажем: из свег срца
Да је младу волим.
Ал’ ње нема младе, нема,
Бог зна гдје је неста,
Зелена је гора н’јема,
Од кад пјеват’ преста.
Ја се врнух крај извора,
Под липу зелену,
Тамо уснух од умора
У санку милену.
II.
Заспах млађан, сн’јевах да ме
Пјеват’ учи Муза,
Па на једном на лице ми
Падо врела суза.
Ја се тргох, дивно чедо
Пастирица стоји
Украј мене, па из гласа
Пјесмицу ми поји.
Ох како је мила, л’јепа,
Дивнија од виле,
Можда су је баш и оне,
Љепотицу слиле.
Црне очи, дв’је звјездице
У тавнојзи ноћи,
Обрвице пијавице,
Пуне тајне моћи.
Коса врана очешљана
Б’јело чело реси —
Од ведрога дана цуро
Још ведрија јеси!
Б’јела лица, танка гласа,
Још лакшега скока,
Као јела витка стаса,
Дјева црноока.
Груди пуне рајске сласти
Као сн’јег се б’јеле,
Дојке момком истакнуте
Ког не би зан’јеле ?
Она стала, запјевала:
Момче црнооко,
Тебе љубим, тебе волим,
Ка’ из главе око!..
Кад то зачух, ја јој рекох
Стани цуро стани,
Стан’ анђелче, у наруче
Meни младом пани!
Пољуби ме — пољубих је
Неколико пута,
А бог Амор на усне нам
Ка’ лепирић лута.
Супце грије — небом плије,
Кроз гране нас гледа,
He знам ништа, добро ми је,
Бог ми љепше неда’.
Јован Поповић Липовац
"Црногорка" број 39 1884.
Нема коментара:
Постави коментар