Три брата
(Посвећено Новаку Рамову Јововићу)
Јуначка оца јуначки сине!
За твоју храброст и за врлине, —
Слабашних пет-шест стихова ових
За спомен оца стричева твојих
Пружа ти перо деснице моје,
На саучешће жалости твоје !
Прими их дакле јуначком руком,
Нек они буду загробним звуком,
Докле се пјесник бољи не јави
И њима вјенац достојни справи.
I.
Пoп Лука
У сред наше Црне Горе,
А у село Марковину,
Справља мајка приђе зоре
До три сина у нланину:
„Ајте ђецо, Бог ми с вама,
Ђе вас света дужност зове,
Али само саслушајте
Ваше мајке р’јечи ове:
„Кад будете на мејдану
Ђе се црна крвца лије,
Нек ни дрвље ни камење
Вашо прси не сакрије;
Нек се знаде да имадох
Три витеза соко-тића,
Нек се знаде да сте синци
Храброг Петра Јововића.“
Ђецу своју не загрли,
Већ што само ово рече,
Па ни сјетна ни весела
На траг у свој стан утече.
Три витеза црном гором
Лете као соколови,
Да приспију на Граховац
На Царев Лаз српски нови.
Мајчине се клетве бojeћ’
С Турчином се ето боре,
Да не пуште турску силу
У њедрима Црне Горе.
Турска војска силно врви
Од Билеће и Требиња;
A пoп Лука нема гласа,
Нит помоћи са Цетиња.
Тутњи, јечи турска сила,
Под небом се диже јека;
A поп Лука с малом четом
Као витез Мирка чека;
Јер се боји соко сиви,
Да му Мирко зло не рече,
За то ето Турке бије
Турке бије, главе сјече.
На зар ова чета мала
Може путе да препр’јечи,
Када ето турска сила
Са помамом од свуд јечи?
Може Лука, може Рамо,
Може соко пoпе Мило
Заустават’ турску силу,
Да не сломи српско крило.
Ал’ са војском црногорском
Чим од дневи неста зрака
Соко Мирко као муња
Из густога ниче мрака.
Афериме браћи даје,
Што се тако храбро бише,
Па Данилу пун радости
На Цетиње књигу пише:
„Кадри-паша са свом војском
На Граховац ето стоји;
Ал’ на пријед он не смије
Е се попа Луке боји.
А сјутра ћо зором раном
Ударит’ му чете наше,
И надам се да на коцу
Биће глава Кадри-паше“.
И у јутро приђе зоре
Зацикташе џевердари,
Зајечашс српско rope
Закликташе поглавари.
Мирко пази на све стране
Куда врви војска наша,
И боји се понајвише
Е ће утећ’ Кадри-паша.
Па иовика соко Мирко:
„Ђе си сада пoпe Лука!
Храбром твојом четом малом
Брже хитај пут Клобука.
Сокол’те ми војску нашу,
Сјец’те српске зулумћаре,
И потраж’те Кадри-пашу,
Разнес’те га на ханџаре!”
Лука скочи су два брата,
С храбром четом у бој лете,
Турке бију, Турке кољу,
Боже, Боже, дивне чете!
У најгушће турске трупе
Већ допр’о соко бјеше;
Ад’ помамне турске стр’јеле
Храбро срце разнијеше.
Па гле! ено к’ земљи клону
И у крвцу вас утону,
И повика : јуриш, борци!
Пашу, пашу, Цриогорци!“
Црногорци јуриш чине,
Tyрска војска пада, гине,
Све од јутра па до мрака
Чине јаде од Турака.
Продоли се дивне нааше
Турским трупљем наслагаше,
И на коцу попета је
Глава силног Кадри-паше.
Весели се пир сад хори
Па Граховцу равном пољу,
Дивне славе Црној Гори
И витешком ње престољу!
Кроз врлети Црне Горе
Два витеза само-сама
Тужно иду и не зборе,
Јер их тишти љута рана.
Тужно иду и боје се,
Јер трећега брата није,
Да жалосна вијест ова
Стару мајку ве убије.
Весело нх мајка срела,
Па их грли и целива,
А сузама мјеста није,
Нити Луку оплакива.
“Ка’ јунак је погинуо,
Па га зато жалит’ не ћу,
Bећ ћу Бoгa вазда молит’
Да нам даде такву срећу.“
Марко Врбица
"Црногорка" број 5 1884.
Нема коментара:
Постави коментар