Вукашин Гаговић - На Косову …

На Косову …

На Косову, на бојноме пољу,

На крвавом људскоме покољу, —

Кад је славно српско царство пало

И сунце се јарко заплакало,

Те се свјету тада тужно скрило,

У облаке црне се завило...

Тад на Српску Земљу паде тама,

Паде туга, паде клета чама! —

Многе краје србинске прекрили,

Ал’ не може један, роде мили:

Једну земљу — што се малом звала,

Она, она — није им се дала! —

А та земља — што ’но бјеше мала;

Што је српско име одржала;

На српскоме небу што је сјала;

Што туђину није се подала;

Што је тукла свога клета врага, —

То је наша — Црна Гора драга! —

Ко лав хитра, јуначна, ваљана,

Борила се од Видова Дана

Против свију српскијех душмана,

И силу је добила мегдана! —

Ах! мегдана нечувених прије:

Сјајних, славних!.. ох, и — крвавије!...

И тиме је свом помогла роду,

Уливши му у срце слободу,

Да се нада, да се свагда брани,

Докле опет сину св’јети дани,

Свјетли дани слободе и среће,

Којима се сад ближи и креће...

Цио свијет ц’јени је и штује,

Јер за њену вељу славу чује...

Свак је штује, које човјек прави,

А Србин је понајвише слави...

За то и ја, — о, мој српски роде!

Од свег срца пјевам њојзи оде...

Вукашин Гаговић

“Књижевни Лист”  свеска 4   1901