Станко и Хајка
Црногорска легенда
Спјевао
Ј. Поповић Липовац
I.
Скадарско поље, ала си равно,
Ала си л’јепо, ала широко!
Над тобом сјају сада високо
Звјездице сјајне, чувари ноћи,
Које се купљу сад у свјетлоћи
Мјесеца бл’јсда, чобана стара,
Звјездица сјајних Божјега дара!
О поље равно, о поље бајно,
Сред тебе лежи језеро сјајно,
У ком се гледа звјездица јато,
Од којих сјајеш ка’ суво злато!
Језеро глатко ка’ огледало,
Да си видјело, да си ти знало
Да Црногорац на коњу лети.
Ти би га на се хтјело пон’јети ;
Ти би му дало твојијех вала,
Ти би г’ на груди Xaјкуне дало,
Хајкуне кћерце Омер паше,
Чије ’но дворе често ти знаше
Љубити твоји поносни вали
Када би с’ узрујали.................
Ал доцкан већ је, јунак те не ће
Он покрај двора пашина веће
Млађан се шеће...................
II.
Б’јели двори . . .
У којијем сто гори
Умирућа луча св’jeће
Која умират хоће, не ће !
Па просипље своје траке
Кроз прозоре б’јеле куле
На пашине сад чардаке.
Св’јећа гори . . .
И по соби траке ц’једи,
И на душек меки гледи,
Гдје је Хајка да јој прича
Ноћне снове, дивне бајке . . .
Ал’ на душек нема Хајке!
Хајке нема!
У кули је сад тишина н’јема. . .
Св’јећи жао, ста да плаче
И горјети стаде јаче.
Ал’ за мало, срџба плама
По одаји Хајке неста,
Ста се трачак да прелама,
Мало прође, св’јсћа горјети преста !...
Свуда мирно, свако спава,
Јоште није зора плава
Помолила своје лице,
Нит’ св’јет јоште не угледа
Зв’језде сјајне те данице;
Веће јоште зв’језда јато
На небу се сјају као
Најчистијв суво злато!
Само ј’ чути лајеж паса,
И по кад-кад чујеш гласа
Славуљ-птице гдје у гори
Са ромоном вода збори.
Свуд је тама, њу пролама
Мјесечине бл’једа зрака
Омер-паше гле чардака !
“Алах велик!” — чујеш р’јечи,
„Исуса ми!” — глас зазвечи;
„Ја те волим, душо моја!”
“А ја волим, Црногорче,
Твојс чело — уста твоја!“
„А ја твоје, Хајко, лице,
Твоје црне обрвице,
Твоје очи алем-ноћи,
Xoћeш Хајко за мном поћи?”
„Мухамеда м’, ја бих хтјела,
Само кад бих млада смјела!”
“Тако мени светог Саве
Лишио б’ се своје главет,
Да те могу мојом звати
Да ми можеш руку дати!”
„Тишо, тише, моје лане!
Лакше,
лакшс, б’јели дане!
Дуље, дуље, тавна ноћи!
Немој зоро скоро доћи !
Ближе, ближе рано моја,
Ђе с’ ружична уста твоја?
Наслони се главом дивном
На груд једру, Хајко моја!”
„Хоћу драги, б’јели дане,
Без твога ми ока саве
Моје болно, душо, срце,
И сваки дан мање крвце
У лицу ми младој врије,
Када тебе са мном није!“
To изрече па г’ пољуби —
Пољубац се у ноћи изгуби!
“Пољуби ме, Хајко, јаче,
Са
срца ми тугу смаче.
Јаче, јаче, душо, јаче
Од весеља око м’ плаче !...
Хајко што је? што год више
Уста моја на твâ пишу
Наше љубве рајска слова,
Љубав расте ка’ из нова.
И што више пијем меда,
Са уста ти у пољупцу,
И што т’ више јунак гледам
To ја више од тог жедњам!”
„Ласкаш, ласкаш, моје лане,
Мој пребио б’јели дане,
Ласкаш, ласкаш, каж’ не лажи,
Да л’ ти срце другу тражи,
Да ли љубав наша важи ?”
“Кунем
ти се Богом душо
Да пољупца нисам кушо
Са других усана . ..
Кунем ти сс мл’јеком мајке
Да милије млађан немам
Ја од тобе Xajкe!
Са слободом српског рода
Кунем ти се, Станко дода,
Да си ми милија
Од свега иа св’јету!
Вјеруј Хајко, сунце моје
Ал' какво је срце твое?
„Тако мени Мухамеда,
Тако мајке — оца с’једа,
Тако ноћи — б’јелог дана,
И тако ми рамазана,
Инџијела и корана,
И тако ми живог Бoгa
Ти с’ љубимац срца мога!”
Вјетрић пири — мјесец вири,
И звјездица дивно јато,
Како Станку ето виси
Око врата Хајка злато!
И што мјесец св’јетли јаче,
И што траци гушћи сташе,
To пољупци много гушћи,
На усанца Хајке наше !...
А што вјетар тише вије
To се Хајка слађе смије!..
А што зв’јсздс јаче сјају,
То страсније они двоје
Тону у топлом загрљају!...
III.
Тишина је свуда н’јема
У дворовс Омерпaшe.
Свако спава, но Алил не др’јема...
Мисли г’ море — па га муче,
Да Хајкуне миле селе
У одаји нема !...
За час скочи с миндерлука,
За час њега снажна рука
Отворила куле врата,
Па кроз обор тихо ступа,
И на врата од одаје
Миле Хајке лупа ..
Али Хајке селе нема ...
У одаји тишина је н’јема.
Пот му ладна челом лије,
Види добро бег Алил-бег
Да Хајкуно сестре миле
У одаји није....
Па помаман у сад лети
Нeћe ли је там’ видјети!?
Што видјеше њега очи?
Четир ока у поноћи!
Шта његове уши чуше?
„Бјежаћемо!” поменуше,
„Бјежаћемо !“ зборе оба:
„Раздјелит’ не једна може
Смрт ил’ плоча хладна гроба!...”
Кад Алил-бег млади чуо,
У лицу се промјенуо,
Па Омеру оцу лети:
„Поштеније је умр’јети
Heгo дати Црногорцу
Хајку сестру сад отети!
Врзо оче, брзо слуге
И кавази брзо — брже!“
У то паша иза сна се трже...
“Ко је Але? каква Хајка?
Уграби је ко? да л’ шајка
Арнаута, или Влаха.
Ил’ Латина рука илаха?*
„Карадаг је!“
“Врже слуге, Карадага
Свежите га ви јунака.
Похитајте, још виђите
He утече л’ кучка Хајка!”
Двадест слуга, двадест друга,
Рекао би један слуга,
Ha зов Ала који рече:
„Паз’те да Влах не утече!
Пет товара даћу блага,
Даћу мога хата драга,
Дати двије пушке мале,
Дати моје оштре пале,
А паша ће дати више
Ако слуге мојо вјерне
Карадага ухватише!“
* * *
Већ је зора рујним велом
На камену пала б’јелом
И обукла сјајне дворе
Омерине у одоре
Бајно зоре, кћерце ноћи,
Која мора ведром дану
У походе сада поћи...
У то и дан ведри свану
Сјајним сунцем на св’јет бану,
Сјајем дневним башта плану.
Сунце нешће сакрит’ тајну
Но издаде дану бајну —
А дан каза Алил’ младу:
У зеленом да joш саду
Сестра Хајка с Влахом спава!
Постеља им да је трава,
Душек меки рука десна,
А огртач сва небесна
И ширина и висина!
Превари их љубав врућа,
Заждише се уста врућа,
Срце пламно шће да гори
Док у дворе лаких снова
Обојицу не обори....
Тако млади загрљени
Са љубављу занесени
Проведоше ноћцу тавну...
Док не гракну, док не бану
Бег Алил-бег с двадест друга,
Двадест друга, в’јерних слуга.
Сваки од њих „Влаше!” крикну
„Вежи руке“ Алил викну.
„Предај ни се Влаше брже!“
У то Станко млад се трже
На јуначке ноге скочи,
Два три крока напр’јед крочи,
Иза паса пушку хвата
Пушка пуче, Хајка оста
Без јединца Ала брата!
Ножем јоште једном махну
Пред ноге му Турчин пану !...
Хајка к мртвом брату пану,
Па га љуби — пушка плану,
Добро гађа — добро годи
Посред прса Станка згоди.
Рањен Станко земљи клеца
Покрај њега Хајка јеца
И нариче: „Станко, куку!
Скин’ са мене тешку муку,
Без тебе ми жића није,
С тобом гинут’ жеља ми је.“
„Је ли сунце, суво злато,
Је ли лане неудато,
Је ли боже срца мога,
Жао ти је брата свога,
Жао ти је мене млада?
He жали не, ти ћеш с нама
На други св’јет ноћи сада.
Но опрости, да си проста!”
Ножем ману — Хајки доста!
Украј љега мртва паде,
Но и Станко — но устаде !
"Црногорка" број 1 1884.
Нема коментара:
Постави коментар