Саво Ст. Рачета - Пјесник и тице

Пјесник и тице

Приказано поштованом пријатељу Ј. Сундечићу

Замео је снијег густи,

Осула се сн’јежна груда;

Гдје би негда брјег зелени —

Оголио камен свуда.

Гдје је некад жубор живи

Поточића лако бруји —,

Љубећ’ мило горско цв’јеће,

Дебеломе мору струји;

Сад мосури крупна леда

Бистром току на пут стају:

„Стани водо — наша га је!”

И собом је затрпају.

Он’јемила шума, лузи?

Бездушна их студен шину...,

Лисје жуто котрља се —

Оде... оде у прашину!

Једва које бл’једо перце

Што с’ по врсим’ шибља тресе,

Као да би рећи хтјело:

„Збогом св’јете... умире се!”

Тичиј’ цвркут умукао —

О њима се цича л’јепи...

Свака хита своме куту

Да с’ огрије и окр’јепи.

До час прхну, разаспу се?

Обидују плодне стране —

Е да им је пиће нешто,

Да с’ одрже и преране.

Сумрак ту је — ноћ се кучи...

Враћају се знаним крајем;

Пјесник стао — па их тјеши,

Своје лире уздисајем...

„Не клоните, тице мале,

Не плаш’те се љуте студи —,

Издржите... прољетна ће

Опет зора да заруди.

“Опе’ ће те по шумица

Начичкати зелен-гране,

Жубор вода зачињаће

Ваше пјесме одабране.

Опе’ ће вас љупко мазит’

Бујног цв’јећа миомири —

Опе’ ће вам звучно тепат...

Рано јутро са зефири.

Ко некада!.. опе’ ће те

Прелетати по свемиру,

Разгаљиват’ срце, душу,

Чобаници и пастиру.

 Опе’ ће те сунце гледат’

Да се на вас слатко см’јеши;

Издржите цичу сада —

Срећа ће вам да посп’јеши.

Не дајте се!... над вама се

Свакад иста нада вија;

С прољећа ће доранит’ вам

Китан в’јенац чаролија.

Сумор вам је кратка в’јека,

Ви сте сретне док вас траје;

Након туче и олује...

Свака зора ведрија је.

То је часак из живота,

Пошалица кушње само;

Ви цврчите... ви велите:

„Вај! ми нешто друго знамо! „

Вај! та знамо; ипак хвала

Што нам дајеш снаге нове;

Утјеха нам добро дође,

Са дна душе пјесникове.

„Ти нас бодриш, ти нас љубиш,

Познаници ми смо давни ....

Знаш, кад гуслар запоп’јева

Народ српски — народ славни?

Што му слава, прошлост што му,

Што вјеков’ма тешки ланци . . ,

Силне борбе и прегнућа —

Па ратови и устанци.

Е па оне живе жеље . . .

Те их вјечно Србин снива;

0 слободи ... о напретку . . .

С којим’ би се да целива!

Све то нам је нешто своје,

Што нам тугу, сумор ствара;

Ал’ ни једно маха нема . . .

Јер их нада заговара!

И та нада дивно сија —

Баш ко зраци сунца жива . . . ,

Ил’ ко бисер спрам мјесеца,

Кад га талас запљускива.

Још мирише ко душица

Гдје с’ љубавни крше боли . .,

Ил' утјеха благодатна

Кад се Србин Богу моли . . .

Богу моли — патње блажи —

А нада му срећом креће;

И док тако! — докончати

Никад не ће — никад не ће!

Брацком слогом — св’јешћу рода,

Издржаће св’јета трење;

Све се мјења!— дотрајаће

И Србинетава искушење!!”

Саво Ст. Рачета

"Нова Зета" Цетиње бр. 9 1889