Јевросиме син од Скадра
Сјенка ти диже сина из вишевјековног сана
Који одавно спава и уста на твоје р’јечи;
Појури у врело крви – да види жељан дана
И да разбије оков, који га вјецима гњечи…
Путом којим је иша’ ловити страшнога џина
Поново звекну синџир о врату бједнога јата –
Којега зароби и сруши рука храброга сина
И стиже мети жељној и спаси свога брата.
Стари се Осман подига’ јадан и чуду чуди…
Како прскоше окови?! Ко је, што своја добра
Позна и сврати у своје руке, гдје гвожђе суди
И свету жетву, коју му душманска рука побра
Проклиње старац свој живот, какву је судбу шчека
Отвори двери – поможе себи ући у пака,
Да живи у љутом болу за који неће л’јека –
Ни с’
лучом наћи – у црној тмини густога мрака.
Успаван тако санком, турбина жића свога
Ради гријеха, којега мора несрећан кас’ти
И ниже јаде на дану гривну пакла вјечитога
Јер амбис ту је, у који мора још сада пасти.
Тако је, тако! Устаде Србин. Крвца се проли.
Из које сави вијенац вјечите славе своје,
Под којим несташе сузе – срца и душе боли
Почеше тећи дани који слободу, славу и срећу
броји.
Цетиње 8. децембра 1912.
Ђ. Л. Радоњић
“Цетињски Вјесник” бр. 106 1912.
Нема коментара:
Постави коментар