М. И. Дрецун - Ваздушна лађа

Ваздушна  лађа

Лермонтовъ

Ноћ царује. По азурном

Небу звјезде устрептале,

А пучином океана

Лађа сјече сиње вале.

На катаркам дугим њеним

Вјетрокази глас не дају; —

Кроз прозоре отворене

Од топова уста зјају.

Нема на њој капетана,

Не чују се ни мрнари,

Ал’ за буре и пличине

Хитра лађа мало мари.

У средини океана

Од гранита тамно-сива

Острво је с хладном раком,

Која у се цара скрива.

Без почасти у пијесак

Крвници га саранише,

А да како не устане

Тешком плочом гроб покрише.

На поноћи, кад година

Од смрти се навршује,

Ваздушна се, ка обали,

Тихо лађа приближује.

У том часу из свог гроба

Горд и силан цар се јави —

Троуголна на њем капа

И ратнички кабан плави.

Прекрстивши моћне руке

И на прса спуштив главу

На крмилу лађе сједе,

Низ пучину лети плаву.

Ка Француској милој хита,

Ђе му сјајни трон остаде,

Ђе му оста син нејаки

И ратници старе гарде.

А, чим кроз мрак ноћни спази

Милу своју домовину,

Срце му се тад разигра,

Очи живом ватром сину.

По обали крупним кроком

Стане смјело корачати,

Па другове своје ратне

По имену гласно звати.

Но његове гренадире

Затекло је вјечно вече

У Мисиру и Русији

И ђе хладна Елба тече.

Маршали му глас не чују —

У крвавом паше боју,

А неки га издадоше

И предаше сабљу своју.

Цар о земљу ногом тресне,

У срца му срџба ниче —

Са обале још изгледа

И поново громко кличе.

Несретнога зове сина,

По свјета му обећава,

А Француску милу своју

Само себи задржава.

Ал’у свјету наде, снаге,

Син му давно преминуо,

Чекајућ га цар усамљен

Ту престоји доба глу’о.

Дуго чека и уздише

А из очих лије сузе,

Докле исток дивна румен

Јасне зоре не обузе.

Затим махнув снажном руком

И на прса спуштив главу

На чаробну лађу с’ враћа,

Низ пучину хита плаву

Цетиње    М. И. Дрецун

“Књижевни Лист” Цетиње  свеска 1 i 2   1901.