Душан С. Ђукић - Другу

Другу

Како сам тужним гледао те оком,

Како је душу морио ми јад,

Кад ти је лице сушило се бл’једо,

Кад ти је живот умирао млад...

Суморан поглед одаваше патњу

Усне ти бјеху помодреле, вај,

Коштане руке хладњеле су брзо,

Слабе је груди крет’о уздисај.

Крута је болест хтјела да те кињи

И да ти пије живот млађахан —

Сумња у дане владала је тобом,

Сваки је за те био задњи дан.

О, памтим добро: запала је јесен

Времешна јесен у перивој жут

А ми смо ишли болесничким ходом

Кроз мртво лишће и кроз мокар пут.

Сјећам се кад си наслонио главу

На груди моје уморан и бл’јед:

Дисање твоје искидано бјеше,

Чело ти бјеше хладно као лед...

И ми смо дугом заћутали шутњом

Осјећајући, да се ближи лом, —

А кад је дошло да се растајемо

У оку бјеше суза твом и мом....

...Данас већ кажу да те више нема,

Да ти је земља дала покој свој —

Може ли бити, да те више нема,

Може ли бити б’једни друже мој.. ?

Па ипак ја те још осјећам близу,

Твој глас, твој поглед и твој врели дах,

И завидим ти кад се сјетим да си

И све и ништа — дух и мртви прах....

Душан С. Ђукић

“Дан” Цетиње свеска 6  1911