Моме оцу
Покрио је снијег с мразевима крутим
Све и душу и с њом прадједовски до,
У коме се чува са натписом жутим
Утонуо хумак годину и по.
Има нешто што ми разапиње груди
Кад из топле собе слушам вјетра хуј:
Као да ми неко у згрченој студи
Кроз замрзла стакла шапће: чуј, о чуј!...
А вјетар се витла око ниских кућа —
Ја му помно слушам подивљали шум
И не чујем ништа — глава ми је врућа
И тешка је као онај гробни хум.
Није ли то врисак био мало прије,
Врисак гладних птица, које шиба студ?
Ил’ се само сјевер тако адски смије,
Да би отровао и најтврђу груд...?
А кандило пршти на столићу малом,
Догорјели жижак гаси се и мре:
Као тиха туга додирнута валом
Подмлађене боли, која превире...
У сјеверној ноћи, кад вјетар колеба
И окна и срце као вода прут —
У пустињи земље и студени неба
Зајецаће душа много, много пут....
Душан С. Ђукић
“Дан” Цетиње свеска 6 1911
Нема коментара:
Постави коментар