Ljudevit Vukotinović - MiIoš Obilić

MiIoš Obilić

Srěd Serbaljah hrabrih Lazo stoji,

Sablju dárži ponositom pěsti,

I junakah množtvo kada broji

Ganjen klikne: »Nas će Bog povesti!...

Оd tolike krêpke zdrave moći

Mora naša Serbia procvasti;

Samo složno dětco trěba poći,

Věrujte mi, dušmanin će pasti!...

Ti pak zete, nevérni Miloše,

Izdaj rod svoj . . . . al se dobro pazi,

Тvâ junačtva větrovim odoše,

Ti kam běžiš... neizbegneš Lazi.«

Carstvo cělo Sultan od iztoči

Dovede, za karstjane razsuti,

Na svû silu oholo se koči,

I na polje » Kosovo« uputi.

Ko da bi se groma dva susrěla,

Te dvě vojske tako se popadnu;

Al nebesah tajna jakost věla

Várh Serbaljah pošlje bědu jadnu:

Serbska zemlja biaše zarobljena,

Savezana turskimi okovi,

Dok se nekoč iz càrnih zasjena”

Većom slavom opeta ponovi...

U svom pako razkošnom šatoru

Car Amurat utěšen počiva,

Kano u svom carigradskom dvoru

Sasma miran slastih se uživa....

Tad unidje vitez tàrčeć skokom

U šatore sjajnog Amurata,

»Allah« kaže »sa svojim prorokom

Dao ti je slavu od tog sata:

Pred tobom se Lazo u prah hita,

Vuk Branković Sèrbiu izdade!«

Tako Miloš caru kad čestita,

Car njegovim probit nožem pade...

Ljudevit Vukotinović

Danica Ilirska br. 23  1840.  

Da su Sèrblji svagda samo polak onoliko mudrosti i nauka imali, koliko junačkoga duha imadu, doista bi danas onim, pod

kojih jarmom stenju, zakone davati mogli.

Avram Branković, u karakteristiki narodah, u Budimu 1827 str. 19–20.