Јован Поповић Липовац - Гусларов плач

Гусларов плач *)

Ј. Поповић-Липовац

Свуд тишина... к’о у раци,

Ил засједа гђе чекају,

Зулумћара зор јунаци.

Само р’јека Уна бучи,

Ваља дрвље и камење,

Ударајућ се о стјене

Шуми...........

Ко да куми вишњег Бога

Да је јадну ослободи

Робовања злога!

Лети Уно муње летом

Ишти помоћ бјелим свјетом!

Ноћ је . . . .

Мјесец небом већ се блиста,

Ал међ звјезде он је приста.

Гледи земљу па се чуди

Како живе робљи људи!

Гледа Уну, душа пуна

Хршићанскога јадног рода,

IIа јој вели иди Уна,

Плачи, тужи, цмили проси,

Па сузама свјет ороси . . .

Лети Уно муње летом

Ишти помоћ бјелим свјетом!

Уна лети и жубори,

Уна лети и говори:

„Чекај мало — слушам гусле

Које гуде на обали.

Па слушају бјесни вали,

Сједог старца који гуди,

И са пјесмом душе буди

Раје. . . .

Јадне раје јадног роба,

Ја им дадох ладна гроба;

Недаде им земља мати

Нехће да их сад прихвати!

Тишина је . . . Уна стала

Старца сједа послушала.

Стоје вали . . . не жуборе,

И рибе се пењу гope

Да слушају сад гуслара,

А и мјесец ко да xoћe

Са звјездама да с’ обара

У пучину рјеке Уне

Тјелесина српских пуне,

Да слушају гусла струне;

И да чујеш старца рјечи

Слушај гусле јек им јечи . . .

Дрхће рука старца сједа,

Као мртца слаба, бљеда,

Дрхће глас му, па с’ таласа

Мислиш небо да се гласа.

Прсти тапћу, а глас шапће,

„Уно драга мало стани,

Валовима на ме пани

Па ме води у одаје

Гђе с’ станови јадне раје!

Гђе но гњију моја дјеца!

Гђе но моја жена јеца!

Гђе ми мајке нога клеца !

Гђе невина ђеца луда

Гоњени су ту без суда!

Гђе но тешка мајка плаче!..

Да је дубље још не баче

Гђено старци сада цмиле:

„Звјереког љуства, звјерске силе !”

 Гђе но старе мајке наше,

На дно рјeке с’ камом пaшe!

Гђе ђевојке ко рај миле

К њима поше ма од силе!

Гђе с’ трупови ма без глава

Главу узе бојна слава!

Hoc’ме Уно па ти реци

Бурној Драви, Дунај рјеци,

Јоште Сави, Црном мору,

Па отуда Јадранскијем,

Ти попрскај Црну Гору.

Па јој кажп моје рјечи

Кажи како гуслар јечи,

Уз дворове рјеке Уне

Српских душа већ нрепуне . . .

Како плаче .. . мртве зове

Да се они бар услове

Да но живо робље свете

Када живи мртве нете!

Српство куне . . .

И што јаче живе куне

То пуцају брже струне

Пакленскијех мука пуне.

И уз њега мртве душе,

Са клетвама небо руше,

Дно ће рјеке да пробију,

Само да се са туђином

Сад побију ...

Када живи већ не смију!

Црна Горо буд нам света

Бићеш света ил проклета!. .

И зидине Биограда,

Ти ороси Уно сада.

Па народу Српском реци,

Да помогну српској ђеци,

Јер без ђеце Српство шта ћeш

 Без нас Српство исто нaћеш.

Два туђина док нас гњече

И ти њима неутнече!

Два туђина док нас тлаче

Ти си Српство под хараче!

Heгo помоћ ил проклество!

Нролнвена крв вам јемство !

Помоћ вама Бошњак виче

Херцеговац помоћ кличе,

Помоћ тамо преко Саве,

И Призрену наше славе!

Помоћ ђеци која гледа

Мајку своју груду леда!

Помоћ оном који нема

Ништа свога — баш ни Бога!

О слободи нема збора

Јер туђина служит мора!

И сто пут је ниже роба,

Јер у роба има гроба! . . .

Глас му запе . . . струна пуче

Али срце стар гуслара

Више не ћe да сад туче

Покоси га ох смрт стара

Код његовог сад олтара

Код гусала божег дара!

Прискочише Уне вали

Мало су се зањихали

Па у своја они крила

Гуслара су захватила.

И носит ће га до то доба

Докле буде, Срба роба ! . .

*) Ову је пјесму спјевао млад пјесник за вријеме устанка босанског као усташ босански 13. Марта 1876 год. на обали ријеке Уне.

Уредништво “Црногорке”

"Црногорка" број  8   1884.