Јован Поповић Липовац - Српска мати

Српска мати

У кољевци мајка млада —

Српска мајка — чедо њише:

Зету милу, српска нада

Да порасте што повише:

„Расти кћери — мајка пјева,

Док порастеш згодна, ’хола;

О слави ти мајка сн’јева,

Бићеш љуба ти сокола!

Рашком ћу те ја удати;

Родићеш му ти Србију;

Кад постанеш ћерко мати,

Отети ћеш Византију!

Унука ћеш кћери драга

У Душаиа имат’ цара,

У њега ћe Босна наћи

И Бугарека господара.

Македонску, Румелију,

Ђедовину светог Саве

Његова ће ђеца храбра

Да освоје, да саставе!

Славом ћe ти пород сјати,

Бићеш силна кћсри моја,

Вељег царства бићеш мати,

Цароваће ђеца твоја!” —

На то арфе струна пуче,

Српска мајка пјеват’ преста,

Звук се нечу — глас умуче ...

Но тишина и та неста!

Пробуди се Зета мала:

„Мајко драга, виђех чудо!“

И на то је заплакала.

„Какво чудо, д’јете лудо?”

„Бјех велика, бјех ја сјајна,

На глави ми круна бјеше,

Ка’ даница зв’језда бајна,

Дијаманта сјајног пуна.

To не бјеше драги камен

Ка’ на твојој круни што је,

Бећ то бјеше живи пламен

Те гријаше срце моје!

У тој срећи вила б’јела

У дворове дође моје,

Па на златан трон је сјела,

Те ми пјесму ста да поје.

Пјевала је Рашкој, цару

Српског рода бљеск и славу,

Пјевала је оном који

Византији сломи главу!

На Лазара када дође,

Сузе вила славска проли,

И из двора шће да пође

Но је јадна ја умолих.

Па је питах:„Кажи Зети

С српском ђецом штo ће бити ?”

 „Туђин ће их згњечит’ клети,

Ланцем ропства опколити!

Унучад ћe твоја, јаде,

Један другог почет’ бити,

Раздор ће их слабо младе

Растројити — уништити”.

Тад ја рекох: „вило мила,

Вјсра и крв њих ће тада

Саставити — а тад сила

Која ће их да савлада?!”

„Није тако! Крв и вјера

Уништиће Српство, јадна,

Доћ’ ће Зето са сјевера

Једна змија грозна гладна.

Присилиће ђецу луду

Да у Рима спас заишту,

Тад ће бити двије вјере

На српскоме ох земљишту.

Са истока дивља орда

На Косово доћ’ ће поље,

Побједиће — оштра ћорда,

Ришћанско ће све да коље!

Половина Српства ту ће

Ислам турски да прихвати,

А чест једна погинуће,

Текар ропства да с’ не лати!

Три ћe вјере а три крви

Међ’ Србима да се створе,

Змај ћe ислам све да смрви

До малено Црне Горе!

А у њој ћe шака људи

Душанову круну скрити,

Њом ће они српском цару

Дичну главу окитити!“

„Али како, вило драга,

Да се Срби јадни сложе?

Какова их сила вило

Избавити ропства може?“

“Вјеру сваки нека своју

И по сада држи, штује.

Али крвцу, крод и славу

Нека српску свак поштује!

Нек се сложе — тад ћe ора’

Са Ловћена саћи горда

Ваше ланце робовања

Његова ћe расјећ’ ћорда.”

 У кољевци чедо младо

Српска мајка и сад њише :

Чедо младо, Црна Горо,

Расти, расти више, више!

Ј. Поповић-Липовац

"Црногорка" број  36   1884.