Душан С. Ђукић - Спасов дан

Спасов дан

Има једна прича источнога чара

О прстену златну и Спасову дану,

Прича, кад је дужде у времена стара

Даривао вјеру мору узбуркану —

Има рујна прича о Спасову-дану.

Та је прошлост данас само пуста варка:

Нестао је дужде и чар оних дана,

Погубљен је давно лав светога Марка,

А допире само до нашег земана

Шум и румен оног старог Спасов-дана.

И Жабљак и Ловћен и Суторман стари

Познаваху некад млетачкога лава,

Кад галије хитре ко хитри гусари

Долажаху под њих — и њихова слава

Остављаше војске без толиких глава!

Одавно, одавно дуждев лав је пао

И бл’једила прича о Спасову дану

А лав јој је други руменила дао:

Лав, коме је живот само у мегдану —

Бесмртност је дао новом Спасов-дану.

Па и ту су љета надвила се као

Облаци и магле што ниште и даве,

А само је огањ славу разбуктао

У грудима оних, који носе главе

Да их скупо даду чим то трубе јаве...

Под знацима новог и крвавог доба

У крви ће лећи лав са ових страна

Да почине покрај понорнога гроба

Чим загрије сунце без крви и рана

И донесе осмјех српског Спасов-дана.

Данас још кад вјетрић уз образе пирка

А кишица ситна с облака се руни,

Успомена славног војеводе Мирка

Подилази душе. — Свјежи батаљуни

Стопама се крећу војеводе Мирка...

Душан С. Ђукић

“Дан” Цетиње, свеска 3 i 4  1911.