Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Остатци културе

 

   

Остатци културе

(Аустријско напуштање Санџака)

Дубоко забринут, на мрачном челу одмарам руке.
Кроз тихо вече маршеви Стамбола умилно брује;
Источних арија слушам и меланхоличне звуке,
Што пуни сјете кроз моју душу побожно струје...

На Богишевцу, гдје се некада високо вила,
Црно жута застава, срећом не лепрша се више!
Нит' Црни ор'о над градом шири злокобна крила,
Легија неста, као да се листом под земљу скрише.

Још преко земљиног лица тужне отаџбине моје,
Пољима равним, брдима и преко мрачних гора,
Црни пусти трагови чета, спомени „културе“ стоје,
И неколико „модерног стила“ опушћелих двора.

Усјеве сусједа мојих за четом чета одавно не гаца;
„Витези“ као да се сви редом под земљу скрише.
Гле! како се огорчен народ камењем за њима баца,
С тешким уздахом: Никад се не вратили више!

У Пљевљима 1908.

Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Пред Дубровником

 

   

Пред Дубровником

(Један поглед на Дубровник)

С лађе, кад по тихом мору шета'
Гледао сам споменике давне,
Којино су од стотину љета,
Свједок живи све прошлости славне.

Древни граде, свијетом се вила
Твоја слава са тихог Јадрана
И слободи ширио си крила,
Преко ропских на Балкану страна.

Ал' од када, Дубровниче, стари
Горди Француз хтједе да ти смета,
Од када ти други господари
Од тад вајме! Стотина је љета.

У Дубровнику 1906.

Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Добро дош'о!

 

   

Добро дош'о!

(Приликом повратка Њ. В. Прест. из Рус.)

Добро дош'о, млад витеже,
Са далека пута твог!
На утјеху и слободу
Витешкоме своме роду
Живио Те Српству Бог!

На утјеху и слободу
Витешкоме своме роду
Живио Те Српству Бог!

Добро дош'о, млад витеже!
Прими поздрав свију нас!
Славног рода, славни сине,
Узданицо отаџбине,
Живио Те Српству Спас!

Славног рода, славни сине,
Узданицо отаџбине,
Живио Те Српству Спас!

Октобра 1908. год. Београд.

Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Будуће писмо

 

   

Будуће писмо

(Посвећено г-ђици Л. за сјећање)

Скоро ћу те оставити:
Народ српски тражи своје,
Сви морамо сложни бити,
Драга моја, злато моје.

Бој крвави на прагу је,
Ми далеко од њег нисмо;
Једног дана изненада,
Крваво ћеш добит писмо:

„Сви смо здраво и весело
На крваву Дрину стигли,
За свој народ и слободу,
Заставе смо свете дигли.

Под њима ћу и ја жељно,
У крваву борбу ићи;
Ако паднем за слободу,
Народ ће ми спомен дићи.

Сјутра ћемо преко Дрине,
Да тражимо сложно своје,
Погинем ли сјећај ме се,
Драга моја, злато моје.“

Београд, 1909.

Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Новембарска грмљавина

 

   

Новембарска грмљавина

(Истинити догађај у Београду)

Од када нико слушао није,
У зимње доба — грмљаве јек,
Прошло је бурних година много,
Цијели један крвави в'јек.

Поново сада к'о нека слутња,
Душмана наших кад влада б'јес,
У зимње доба кад снијег вије,
Грмљаве силне чује се трес.

Још онда, кад смо рукама голим
Бранили ове слободе дом,
Будућност свету васкрса нова
Нама је прво јавио гром.

И сада свети знакови ту су,
Пољима бојним крв ће се лит',
У нас ће опет за свету славу
Вјечито живих Рајића бит'.

Београд 1908.

Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Пут уз Ибар

 

   

Пут уз Ибар

(Путовање од Краљева до Новог Пазара)

Ибар не протиче преко равних поља,
Свуд се над њим дижу брда и омари.
Ријетко која има у клисури доља,
А да на њој нема неки спомен стари.

Или неки град је од старине био,
Или нека стара задужбина света,
Или дворац славни, па се порушио,
Кроз вријеме пуних пет стотина љета.

Ибар не протиче преко равних поља,
Све што даље идем поред Ибра тамо,
Све ме чешће тужног у тишини доља,
Сусретају свете рушевине само.

У Студеници 1906.

Димитрије М. Јефтовић - Полимац - Капља крви

 

   

Капља крви

Капља крви љуте змије,
Да кроз све ми нерве сиђе,
То за мене ништа није,
Смрт ће да ме мимоиђе!

Капља крви моје црне,
Љутој змији кад би пала,
Залуд' да је и поврне,
Смртно би се отровала!

Беч, 5. јула 1907. год.