Прошлост
Ја сам се већ доста
нагледао света
И с дамама првим водио сам
коло,
Јер свуда сам био примљен
ко „поета, “
Ал сам само једну сиротицу
воло.
За њу нико живи до тад
није знао
Док је моје пјесме
прославиле нису.
То бејаше цветак у прашину
пао,
Што ни сањо није о
данашњем вису.
Кад бијасмо једном у
собици сами,
Сва збуњена беше поред
мене села:
Загрљени, срећни у
вечерњој тами,
Љубљаху се жудно наша уста
врела.
Из њене сам косе мирисе
уживо;
Са усана њених сваку сласт
сам пио;
Уз груди сам њене идеално
сниво
И љубављу силном занесен
сам био...
И послије свега што је
било прије
То још душа са свим
лаковјерна бјеше:
Ни година прошла од
вјерења није
А њезино срце други
разнијеше.
Ја се нисам надо тако
худој срећи
И отрову коме још не нађох
лека,
И нај после шта би? Моро
сам јој рећи:
Вјеренице, збогом и то за
навека!
Па ме тада посла моја
судба клета,
И постадох радник ове
земље бола,
И несрећна свога без
слободе света,
Што највише жели просвете
и школа.
Нема коментара:
Постави коментар