Њена „освета“
Синоћ горда поред мене мину,
Не марећи ни најмање за ме,
К'о да никад ни знали се нисмо.
А њему је своју руку дала,
И с подсмјехом показа му на ме.
Чух, рече му: Добила сам писмо
Рече гласно да сам чути мор'о;
Мислила је, ја ћу часа тога,
С развалина својих идеала,
Опростит се сам живота свога,
С љубоморе и великих зала!
Ал' опет ти кажем на растанку,
Да се чуваш свих без срца људи,
Што бацају у прашину цвијеће,
Који никад тек насталом цвијету,
У будућност погледати неће.
Нема коментара:
Постави коментар