Пут у Милешево
Др. Ал. Крстићу и Сими Угаревићу
На коњима нас три сапутника
Путовасмо Милешеву-храму
Преко пустих брда и планина
Јездили смо кроз јесењу таму.
Сви смо били без зимских капута,
Сјевер нам је пробијао груди,
И јесењег дана студенога
Ледене смо подносили студи.
Немилосно шибаху нас гредом :
Снијег, кише и силне олује,
Наши коњи увијаху вратом,
Као љуто ишибане гује.
Ја започех приповијетку стару:
Маја, јуна, јула и августа,
Овуда сам пролазио често
Док природа не бијаше пуста.
Свјеже ми је мирисало цвеће;
Тице су ми пјевале са грана....
Још бих дуго друштву приповедо
Срећну прошлост некадашњих дана !
Ал' ме садруг трже изненада :
„Мол се Богу; Умукла ти лира!
Зар не видиш да смо дошли друже,
Сасвим близу? Ено манастира !"
*
Вече беше. Са западне стране
Црну Стијену изнад манастира,
Зрак вечерњег сунца обасјава
Прошлост стара из долине дивне
Замириса ко светиња права!
Мало за тим, с ореолним сјајем
Божанствена указа се лавра,
Која но је сазидана давно
Пре Косова сто педесет љета
Док мој народ живијаше славно.
Тад се сјетих свега што је било:
Прве славе и срећнијех дана
И последњих невоља и беда,
Што мом роду напаћеном љуто,
Повјесница света приповеда.
Ту се сјетих и Светога Саве,
Ком ту бјеше свето боравиште,
Прено га је тиранија стара
Однијела на спалиште клето
На висине сиједог Врачара.
Мени сузе полећеше кришом
У том јаду и великој тузи,
Па ми тешко уздахнуше груди.
То спазише моји сапутници,
Па се мени окренуше људи.
И уморне коње уставише:
„Шта?... ти плачеш! А рад чега друже,
Кажи нама као друштву своме!?"
Оставте ме, драги сапутници,
Ја сам не знам, шта је срцу моме!...
Пријепоље, 1909.
Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918)
Нема коментара:
Постави коментар