На ћуприји мутне Дрине
На ћуприји мутне Дрине
Ја сам синоћ дуго ћуто
И о судби домовине
Мишљах тужно, забринуто.
Ту мом срцу сјетно звони
Кроз клисура пусто ст’јење
Хучна Дрина, која гони,
Ваља, дрвље и камење.
Слушајући шум таласа,
Стојећ’ испод неба тавна,
Сјећаше се тога часа
Херцег-Босне прошлос’ давна.
Овдје бјеху: рај, слобода
И весело премаљеће,
Гдје сад осим мога рода
И туђин се гордо шеће,
Што народу моме суди
И неправдом сваком влада.
Ах! Смир’те се моје груди,
Слушали сте “царство јада”.
“Земља Плача” то се зове
Коју српски народ љуби,
Која жели славе нове –
Бојна труба да затруби.
Већ се небом бура вије
И облаке гони црне,
Пошље којих сунце грије,
Кад слободу народ врне.
Ха! Још сада гракћу врани
Васионом, траже стрви:
“На скоро ће жељни дани –
Кажу врани – биће крви!”
Да! Наше је све отето,
Дићи ће се народ ц’јели
Већ да стресе ропство клето,
Јасна зора да заб’јели;
Да се свијет трси ига,
Ови кога крије тама.
А Европа, што јој брига
Није, нек се стиди срама,
Кад престане бити раја
Народ, који сада пишти,
Мога родног завичаја,
Који клето ропство тишти.
Тако мишљах забринуто
О судбини домовине
Синоћ кад сам тужно ћут’о
На ћуприји мутне Дрине.
Димитрије Јевтовић – Полимац
"Братство" 1908.
