Испраћај
У собици мрачној кад бијасмо сами,
Говорасмо све што, некад може бити.
Ја са слутњом рекох: о, чувај се свјета!
Она одмах поче вреле сузе лити.
Тад' ми кроз плач рече: „Разумем те добро!
И све знадем шта си тиме рећи хтио.
Ах!... Ал' свему томе ја сам сама крива,
Зато што си љубљен с моје стране био.
Умири се, драга!... Зашто плачеш тако?
Ја знам твоју душу, живот мојих нада!
Ал' само ти рекох ноћас на растанку:
Зла друштва су извор, свих на свијету јада...
Умири се!... Збогом! Твоју руку дај ми
Сад ме света дужност у завичај гони;
Збогом остај! Збогом! Свако добро моје!
Влак се креће.... Збогом! На перону звони...
Београд 13. јан. 1910. год.
Нема коментара:
Постави коментар