На стијени
Ја усамљен стојим на врлетној стени,
А музика негдје у даљини звони,
Разлијежу се звуци пуни неке сјете,
Што ми чежњу креће и уздахе гони.
Моје мисли хитро кроз даљину лете:
„Дал' се и ти сјећаш, о љубави моја!
Моје са свим давно остављено цвјеће,
Кад изабрах тебе у мислима срећним:
Да нас судба никад раставити неће?".
Умукните сада, о музике звуци!
Уживао с ким бих, тог ми овдје није,
То је њежна душа увек пуна сјете
И то једно добро даљина ми крије,
Тамо куд ми мисли ко олуја лете!....
Па се сада борим као нико више:
Јер чежња ме силна к заручници гони,
Тамо куд ми мисли ко олуја лете!....
Но јача је љубав што ми душом звони:
„Не остављај грудву домовине свете!"
Пљевља, 1909. год.
Нема коментара:
Постави коментар