На бранику отаџбине
На Марици
и Косову изгубисмо царство своје
Али прво: свака стопа крваве је била боје,
Док је други моме роду испод грла ногом стао,
И одуз'о сву слободу и све друго што је знао,
Тако пуних пет столећа ропства су нас злобе биле,
Ал' се наше топле жеље нису никад угасиле;
Жеље свете за јединство, спас народа и слободу.
На срцу су увјек биле прегаженом моме роду,
И можда би још и сада сви сањали о слободи,
Ал' се херој неумрли у Тополи славној роди,
Карађорђе, српска дика, што се смјело у бој диже
На оружје и с народом неумрли успјех стиже.
У витешком сваком боју он је ув'јек био први,
Док Србију ропства спасе и тирјанску силу смрви.
Од Тимока па до Дрине он постаде владар дика,
Од Авале до Сјенице и мог ледног Јадовника.
Од тада је сто година, Србија се развијала
И к'о сунце топлог маја, пред свјетом је ув'јек сјала,
Сваком болу српског срца Србија је лијек била,
Јер њен ор'о спремао се, да рашири Српством крила.
И тако се
народ српски спасавати по'чо јада,
Ал' сад му се опет спрема ново ропство изненада,
Чија прошлост на све стране свједочи ми љета тавна
Ропство коме нигдје више на свијету нема равна.
А на славну Херцег-Босну да још сада ропство вргне
Беч се спрема и од Српства за навијек да их тргне,
И Србији усред срца, да забоде нож крвави,
Да се никад, никад више не надамо бољој слави,
Да цијели народ српски тог удара боли рана,
И вјечито да нестане српског царства са Балкана.
Да наш славни Ор'о Б'јели црном орлу буде жртва
И за српски народ цјели, да Србија буде мртва!
Да нестане листом Срба што им слава прошлост кити
О, Европо, опушћела! зар то смије икад бити?!
То не смије бит' никада, да немамо нигдје ништа,
Већ и кад би сваки Србин погинуо сред бојишта.
И кроз који данак јоште винуће се Ор'о Б'јели
Можда у смрт, али ће га бар памтити свијет ц'јели
За свој народ и слободу ми нећемо жалит груди,
Јер смо Срби, а Срби су увјек били храбри људи.
Сјећате л' се бар хероја, што из праха славу диже?
Сад праунук истог дива за бојиште свето стиже.
Млади витез још сад има све знамење старог лава,
Крв је иста, срце исто, будућа га чека слава.
Стојте сада! Куда тако на југ српски, о тирјани !?
Вријеме је да видимо, ком' су дошли кобни дани,
Да видимо да л' је Српство дједовина вашег цара ?
Или оног, што је Српством царевао са Вардара.
Нема коментара:
Постави коментар