Дубровниче
Нашто си ми омилио, граде
Дубровниче, на красну
Јадрану.
Моја душа увијек пуна
чежње
У љепоти и природи дивној
Ту налази свом животу
храну.
Ал' ја не знам шта ме на
то креће?
Ту све морам осјећати
бурно;
Ту ми мисли непрестано
раде
И свијетом прелијећу
журно.
Па још када се у мисли
задубим,
Самоћа ми нека приповједа:
Дужд млетачки са тобом је
владо
Наполеон славни Бонапарта
На Русију који је пострадʻо.
Душан Силни са мутна
Вардара.
Ах, славан, си Дубровниче,
красни
У свом свијету да ти нема
пара!
Ти си граде свом Јадрану
дика,
Твоја слава оронули,
граде,
И слободе, велике су биле.
О стигле те моје жеље
младе;
Опет твоје пропјевале
виле.
Дубровниче! Сјутра зором
раном
Мој пароброд „Адрија"
ће поћи.
Колко си ми омилио, граде,
До растанка тешко ми је
доћи.
У Дубровнику 10. септ. 1910. год.
Нема коментара:
Постави коментар