Шетње
Сјутра чим се јави зора,
Кад запјева широм доља
Милозвучни хор тичица
Ја ћу поћи преко поља.
Посматраћу многа јата
Што кроз свјежи ваздух
лете;
Уживаћу дах природе
И чар њене моћи свете.
Зефири ће душу моју
Опијену заносити!...
Ну ни у том светом рају
Знам да нећу срећан бити.
Јер ријечи немам да бих,
Све изнео на свет бели,
То што ће ми тога часа
Осјетити живот цели!
Душа ће ми одмах тада
Запливати морем чежње.
Срцу ће ми бити тешко,
С непојмљиве неке тежње.
Сјутра чим се јави зора,
Ја ћу лутат преко доља
Свога милог завичаја
И његових цвјетних поља.
Пљевља 1910. год.
Нема коментара:
Постави коментар