Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Изгнаник

 

 

Изгнаник
 
Одвојих се од нерећног света,
Сада живим у сеоском миру
Са дјецом се ситном разговарам,
Кад њих није, онда тражим лиру.
 
Мога родног завичаја права
Давно су ми сагубили стари.
Живот бједних зна свијетска јава,
Али за то нико и не мари.
 
Ја сам сада ко изгнаник пуки
Ком су кућу раскопали давно;
Коме тамо повратишта нема,
У свом крају да проживи славно.
 
Сви су сада моји разговори:
Мјесто Лима, Моравица мала.
У тишини на извору њену
Сједам самац поред лаких вала.
 
Место свога ледног Јадовника
У сред моје домовине старе,
Ртањ гледам, изнад кога често,
Под облаком орлови крстаре;
 
И по који пут Санџака крене,
Ну, тог нема ког мој живот жуди;
Он јо бео и са двије главе
Крв му лопи из рањених груди!..
 
Рану прије пребољети неће,
Док је други животом не плати:
Кад дан дође и мом завичају
Да се право и слобода врати.
 
У Читлуку, 1911. год.