Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Очајања

 

Очајања
 
Ја се самац у мисли задубим,
На свом срцу савлађујем вај.
О њој мислим коју силно љубим:
Моја срећа! Мој једини сјаj!
 
Ма гдје да сам, кад усамљен стојим,
Њен преда мном појави се стас,
И тад увек у ушима мојим
Ко да звони њен умилни глас.
 
Сам се чудим: О, Господе, Боже!
Што ми даде овај страшни плам?
Зар и вако живљети се може?!!
Како ми је, ја једини знам!
 
И ја као домовине тужне
Син несрећни, па шта пишем? вај!...
А где ми је Душаново царство
И прошлости Србинове сјај?
 
У Пљевљииа, 1911. год!