Сутон у Пљевљима
Кад пастири преко брда
На ноћиште стада гоне,
И кад иза Дурмитора
Гордог виса и последњи
Зрак вечерњег сунца тоне.
Тад погнувши тужно главу
У мислима што ме роне
Сам, залутам изван града
Преко цветних поља куда
Мио-мирни лахор влада.
На врх старе сахат куле,
Што се диже на сред града
Дванаест... куца акшам бије;
Сваки хоџа свом Алаху
У молитви пјесму вије.
Милозвучни хор тичица
Слушам преко свјежих поља
Гдје мирише мајско цвијеће.
А источних мелодија
С далека ми звук долеће.
Усамљеног изван града
Заноси ме дах зефира,
Слушам пјесме мујезина
И умилни хор тичица:
Ах, нашто је моја лира ?
Нашто ми је дар ништавни ?
И век ће ме минут цели,
А никада нећу моћи
Све у души што осјећам
Песмом изнет у свет бели.
У Пљевљима 1909.
Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918)
Нема коментара:
Постави коментар