Потпоручник Дуле
Боже мили горе на висини,
Покласмо се страшно с Бугарима
На високој Чеганској Планини,
На очима мирним језерима.
Кад је било после пола дана,
Док још сунце казиваше лице,
Навалише редови душмана
И пробише жице насилице.
Ал’ тад јурну чета у шестака;
Од костију дигоше се куле…
Пред четом је потпоручник Дуле,
А за њиме шака од јунака.
Зачуди се планина Чегана,
Танка јела дрхтну на увојке;
Беше Дуле лепши од девојке,
А храбрији од Страхинић Бана.
Побегоше редови дошљака,
Лудо беже, луду судбу хуле –
Ал’ погибе потпоручник Дуле
И изгибе шака од јунака.
Још остаде црно разбојиште,
Ноћ рујаву кад обави траву
И гавран се диже да поиште
Мртву главу, лепу и крваву.
Потпоручник Дуле – Пешад. потпоручник Душан
Д. Павловић, рањен још као питомац Војне Академије на Баставу 1914. , извршио
је са својом четом јуриш на Бугаре 6. августа 1916. у часу кад су хтели да се
дочепају гребена на Чеганској Планини и ти нашао смрт. – Био је млад и леп,
храбар и скроман и сви су у батаљону плакали кад је погинуо.
Милосав Јелић - "Србијански венац"
