Сире!....
Шести
јануар 1929. „Ратнички Гласник“
Из мојих ратних успомена: Једна српска значајна свечаност 1916. на Крфу
— Алманах „Наш највећи Краљ“ —
Давно као ратник, Сире, у најтеже дане наше,
Кроз туђину и бојишта пратио сам стопе Ваше
Три године, док нас опет путем славе дома врну, —
Сире, здраво! да поменем оног доба судбу црну.
Никада Вам нико неће знати тежак бол и јаде,
Кад са Скадра до Валоне на хиљаде гладних паде...
И баш у то тужно доба, у свакоме, војске, пуку
Гледах, Сире, кад пружасте ратницима своју руку.
А поворке наше дуге постигнуте судбом Троје
За Вама се тужно крећу испод града славне Кроје,
Са које се столећима слави име Кастриоте
Што витешки Кроју славну од султана на мач оте!
— Посрћемо... Дижемо се само снагом Вашег гласа:
„Издржите, борци моји! „Над у Бога!... Биће спаса!“
Среташе Вас свуда, Сире, бродолома судба грозна,
Коју никад Историја Човечанства још не позна!
Ни од: „вени, види, вици“ — Драч не памти већих мука,
На све стране крик ужаса, глади, смрти и јаука. —
Већ четири цара војске, задње Ваше чете косе!
Ви тражите помоћ туђу, да нас флоте морем носе...
— Једном сунце залазаше, сам на морској стајах риви
Кад падаху крај Вас бомбе и ридаху вали сиви!
Бијела Вас покри клима, кад три море прими грома!
Ви на броду смрт чекасте с нама, Сире, — сви без дома!
Ни Одисеј на свом путу није раван Вашој слави,
Јер на Јону створисте нам и државу у држави,
О чему ће столећима свједочити град Керкира,
Гдје хиљаде Срба оста у вјечитом Царству Мира...
— Ал' још неће, да се овдје тужна моја пјесма скрати:
Гледах, Сире, једном кад се са запада на Крф врати —
Донесе нам поздрав врео и велике наде свима
Од Лондона и Париза и древнога града Рима.
Сретосмо Вас чак на мору са очима пуним суза!
Нико не зна кол'ко бјеше: Срба, Грка и Француза?!
И рибари на пучини, сви сметнуше с ума мреже
Зачуђени: што толики пут мора се свијет слеже.?
И први пут у туђини, гдје се вјечно купљу жали,
Тужно јекну „Боже Правде“. — Сви стадоше бурни вали!
Наш бол, чежња, звуци химне... све нам, Сире, косе јеже!
Плакали би сви из гласа... ал' свак своје срце стеже!
У паради стоје војске, — знам ко да је јуче било: —
Прво Срби, па Енглези, — Француској је десно крило;
А над свима кип се диже са погледом ума бистра:
Статуа је од мермера — лик Јована Каподистра
Што острва кипариса, палми, славе и Ахила,
Тај геније Грчкој врати, — енглеска су прије била.
— Лик великог тога мужа право, Сире, на Вас гледи,
Руку диго и прст пружа: „Овај мора да победи!“
А споменик војсковођи Сколинбургу славном Шкоту,
Што потопи некад давно на Јонији Турске флоту:
Ћути, мисли и посматра сјајан дочек и параде,
Што никада још не памти, ни споменик, ни аркаде!
И све док се крај Вас, Сире, са свих страна свијет јати —
Млечачкога војсковође зачуђен Вас поглед прати;
Кип што триста броји љета као да је хтио рећи:
„Овде није од овога долазио никад — већи!“...
Преко триста звона прате химне: Срба, Грка, Гала
И четврта најтужнија са пучине Јонских вала,
Кад уздахом поздрављасте тужног Вида, Плаве Зоне:
„Море!... Море... поврати ми са Рудника легијоне!“
— Са сузама прослављасмо кроз туђину Светог Саву:
На Корзики, — у Алжиру, — на Тиренском мору плаву, —
По Француској, — Албиону, — и Швајцарској славног Тела.
Нема земље гдје не кану, Сире, наша суза врела!...
А једанпут на молитви расплакасмо Васиону,
На „острву смрти, — Виду, — на далеком мору Јону,
Са кога се оно моје „Јато Ждрала“ у вис диже
И по њему поздрав први поробљеној браћи стиже;
Поручисмо Отаџбини, да се скором нада боју,
Док Ви славну одмористе легендарну војску Своју,
С којом, Сире, на Битољу страшно разби туђе чете
Ко Собјески кад на Бечу од Стамбола војску срете!
На бојишту гдје крв шиба равна поља села Бача,
Ту борави Краљ и Круна под заштитом љута мача!
И Пријесто поред кога сва крвава шуми Црна...
Кад преко ње прелећеше милиони врелих зрна,
Гдје гранате не даваху отворити ником ока!
— Крвнички се поздрављаху: Кајмакчалан — Соко, Флока,
Када оно на Јелаку противника „поздрав“ први!
И склониште Ваше главе крај Вас, Сире, у прах смрви!
Још трипут се земља тресну на Јелаку, — на врх косе,
Учини се једном свима, да Вас славно палог носе,
Па о томе не зна нико, ни у војсци ни у Бачу,
Ко ни Стамбол ни град Пешта о Сигету и Мохачу. —
— Кајмакчалан — џин планина, кад обави тама густа
И остаде на бојишту хиљадама шлема пуста...
Косово му није равно, ког се вјечно народ сећа,
А Побједу, Сире, прати кроз вијекове слава већа....
Но, када се роди сунце и свијетлост разби таму:
Над костима витезова, на молитви ко у храму
Гдје се прва одржаше славно палим, дуга бдења, —
Храм дигосте, спомен свети: Отаџбине Васкрсења —
И Дом Божји ту се и сад ко споменик вјечни диже
Свима што их жуде мајке ал' ни један још не стиже,
О, никада!... јер нама су свети Завет давно рекли:
Да чувамо, Сире, што смо Обилића срцем стекли.
Васкрс дође... Ал' највећа у дужност Вам брига паде
Откада Вам Отац славни Карађорђев мач предаде.
Ваш витешки Дух Јединства: Спас Народа и Државе,
Најљепши је Драги Камен у Круни Вам пуној славе.
— Да оставим перо, Сире, јер Свете Вас Мисли прате...
Кад Геније дјела ствара Идеје се над њим јате,
Што их виле вјечно сплећу у вијенце Славе роду, —
Сире, Здраво! — Да завршим: створила је крв Слободу!.
Дим. Ј. Полимац - Помрачење Сунца Слободе (1915-1918)
Нема коментара:
Постави коментар