Д. Рајковић - Под скелом

Под скелом

Прогнали су га из Косовског храма,

Са српске груде, с њиве прадедовске;

Прогнале су га руље арнаутске,

А подли Пилат ћутао је без срама.

Прогнали су га с оних светих страна,

Што их је знојем и љубављу лио,

Да би крај двора црвеног Гавана,

Под трошном скелом живот изгубио.

Видим га... Лежи у засенку виле.

Као распеће. У немом јауку.

У локви крви. Раширених руку,

Којима дрхте искидане жиле.

Језици црне, усирене крви

Кипте из рана на грудима голим;

Та мрка прса неизмерно волим,

Јер из њих теку капи моје крви.

Волим те руке, те честите длане,

Те снажне мишице Голема из бајке,

Па ипак с болом Кујунџића Мајке

Стегнућу срце да суза не кане

Над изгнаником у крвавом руху.

Јер у њему видим Косово што страда,

Видим прометеја где га орли кљују,

Распетога Христа што га с мржњом пљују,

Видим симбол наших петвековних јада.

He, нећу да плачем. To је бапски, ниско,

To је недостојно овог новог Христа,

To је само слабим створовима блиско,

He, ниједна суза неће да заблиста

Над изгнаником у крвавом руху.

Ниједна суза, јер за жртве ове

Утехе нема у плачу слабића;

Косово тражи осветнике нове

И бритку сабљу Рада Вешовића...

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“