Д. Рајковић - Коб

Коб

Како бесаних ноћи у грудима заболи!

По нама газе кивно и велики и мали.

Раскопали смо груду. Безмерна крв се проли

Да бисмо у нехају још већма окапали.

Уз хвалисање громко очи претњама жаре:

Нама нико у свету ни до појаса није,

Ал’ загрејана машта сведе се на кошмаре

Кад нас зајмише крдом шокци из Славоније.

Љути панцери рију. Куда колона кани

И хаубице тешке, оклопни воз и мине?!

А кад час судњи куцну да се Крајина брани -

Оружје пургерима; ми чергом преко Дрине.

Јер то је исто ткање што су из Словеније

Праћкама растерали. Маме их с фронта воде!

Од таквих неће бити и никад било није

Ни људи, ни јунака са Капије Слободе.

Косово бди у врењу. Чему дебата служи?!

Војводина се гиба и Рашко горје к томе.

Под тотемима УДБЕ видици све су ужи.

„О маглу копља никад, на јави се не ломе...“

9. септ. 1996.                           Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“