Д. Рајковић - Меланхолија слома

Меланхолија слома

Да се радујем?! Чему?! Свуд нечастива тмина

Дави распету груду што смо колевком звали,

А границама пустим - лишај и маховина,

Откад смо кукавички Крајину проћердали...

Мораћу на седницу, опомињу ме знанци:

„Угледни гост из земље“ говориће у Сали!

Ал’ увек иста тема - за све су криви странци,

Што смо у лудој ноћи колевку раскопали.

Са стола писмо блене. Нисам га отворио.

На Скупштину ме зову. Знам, уредништво кроје,

А мене туга мори, у дан ведар и чио,

Јер распадање српства, распадање је моје.

На Имању се неко велико славље спрема,

Али ни драга места више ме не привлаче.

Замерају ми често - зашто ме нигде нема,

А поражено срце над згариштима плаче!

И као некад давно у квргама Ћезене,

Кад ме читави свемир раздвајао од дома,

На истеку живота опет походи мене

Црно, паклено штене - меланхолија слома.

14.септ. 1997.           Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“