Д. Рајковић - Туга изгнаника

Туга изгнаника

Још једна зла година у распадању мину

После пет деценија неандерталске збиље,

А ми бирамо снова синџир и помрчину,

„Јер нема ништа боље ван партизанске шпиље.“

С моста аветног брода - не знају му се пути -

Крмане трбосеци и свашточине ине,

А ми им наздрављамо к’о да смо суманути

И још се поносимо са бездушности њине.

Осуђујемо странце за распадање своје,

Премда смо на испиту већ безброј пута пали;

Бирамо пустахије да нам судбину кроје,

А не видимо јаму што су нам ископали.

Наши црквени оци, скоро без изузетка,

Као кипови ћуте, „Политике се клоне“ ,

Па кад Крајина паде Хрватима, без метка,

Нису се чула звона да на узбуну звоне.

За сапатнике драге све чешћа су опела,

Све већа усамљеност у повечерја дуга,

И, као дном Ћезене, опет ме ноћас срела -

Меланхолија слома, црна немила друга.

3. новембра, 1996.                        Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“