Песме изгубљена
Нестала си у збрци са рпама папира:
Избледела у свести као што бледе снови;
Јављаш се уплакана у ноћима немира
Којима ничест моја под старе дане плови.
Да л ’ ћу те игда наћи у неком прашном куту
И л’ си смрвљена давно на ђубриштима града?
Била си глас савести на изгнаничком путу,
А л’ те не хтеде нико, јер једноумље влада.
Послао сам те свима. Нек’ савест проговори.
Бар у слободном свету нек’ се порука чује.
Али врата ти нико не хтеде да отвори,
Јер таква поезија, рекоше, младост трује.
Земљом се крв пролива. Они знају шта чине –
Чуо сам опомену, чак и претње сам чуо,
Али ти гласи беху увек из помрчине:
Због њих сам, младих дана, изгнанства допануо.
Послао сам те давно. Мени копија оста
Да другује у болу до неких бољих дана,
Ал’ и ти неста тмином са мог самотног моста.
За мене изгубљена, од других ућуткана.
Потонуле су речи као прегршт белутка
Водама заборава. Како сам жудно хтео
Да их извајам снова, к ’о звезданог тренутка,
А л’ се покушај сваки на паучину свео.
Где су ми сапатници што сам их служио пером
Да ми ослонац пруже у свакој неприлици?
Променили су светом, ил’ променили вером!
У изгнанству смо, тужна, све више изгнаници!
Приносим фењер сату. Подне, а помрчина!
Има ли игде брата да ми бар пут покаже?!
У том се вапај зачу из апсанских зидина,
Ал’ да ми слух омету, стижу и уволаже.
Стајем пред силну бару. Задах ми груди стеже.
У бари више црва него што воде има.
А површином врве, као да су без теже,
Брадате газиводе с нејасним симболима.
Странац на својој груди. Нигде моста ни скеле,
Нит’ брата у невољи. Недужна села горе.
To се пијани свати са Молохом веселе...
Господе, избави ме из ове грозоморе.
Априла, 1995. Д. Рајковић
Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
Нема коментара:
Постави коментар