Д. Рајковић - Писмо из Београда

Писмо из Београда

Кад би видео данас, уз очајања многа,

Оно најгоре што се у отаџбини збива,

Ти би се заплакао - због чега и због кога

Невина младост српска поново крв пролива.

Свуда симболи мрака новим чемером прете;

Злодуси харче земљом; служе им апостате;

Сремом се множе гробаља к’о кобне четреспете,

А огњиштима српским кукавице се јате.

Свуд подозриве очи. Меримо једни друге.

Креманско пророчанство погодило је мету.

Црвеног фараона обрадиле нас слуге

Да гласамо за омчу у тамном Вилајету.

Леш Вуковара зјапи. Плен тромесечних јада.

Једва га панцер оте од шачице Хрвата!

„Слобода за Крајину!“. А небом Београда

Вије се симбол ропства још од минулог рата!

Смотра победних чета, приспелих са згаришта!

Чиме се заносимо?!. Зар се победом зове

Најезда изгнаника без куће и кућишта

И презир целог света за наше пустолове?..

Од твога Београда ништа остало није!

За то не иди амо јер немаш завичаја.

Покопани су снови, ишчезле илузије

У дугој српској ноћи којој не видим краја!

Јануар, 1992.                                Д. Рајковић                      

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“