Д. Рајковић - Зеленгора

Зеленгора

Маја 1945

  

Рат се већ ближи крају

Срећнима,

Ал они нису међ њима!

Њихове колоне рањаве, запуштене,

Од сваког напуштене,—

Иду као у мори

Трагичној Зеленгори.

Још једна врлет глади, и језе, и празнине,

И чудне тишине

Новим чемером слути.

Већ данима ни пуцња, ни псовке потернице;

Тло загонетком ћути!

Само покаткад шума тајном затрепери:

To ваљда беже звери,

Или се разум мути

Од глади и несанице?!

И опет врлет, и умор и ноћи

Злослутнице.

* * *

Мир се већ смеши свету,

Али не њима!

Њих тек сад пакао чека беспутним

Врлетима...

Ви им све тајне знате и сваки конак,

И лозинку сваку.

И кад су без даха прошли кроз разапете мреже

У јези магле сиве,

Отворили сте ватру.

И задрхташе горе од огња и урлика:

He остављајте их живе!

Како су нестварни били ти дивљи гласови

Шуме;

Из неког другог доба та песма свирепа, страна;

Тај модри дим што груд’ма као угарак плови;

Та изнурена тела за земљу прикована!..

* * *

Котлином узаврело!

Повијају се сенке, у грчу, беспомоћно;

Распадају се кости у дроњцима шињела;

А цеви, свуда цеви севају даноноћно

преко згрчених тела.

Пристижу авиони да окончају дело.

Молили вас за предах да покопају мртве;

Нудили предају

Да се бар неко спаси.

Ви сте певали мржњу не бирајући жртве,

А рат је завршен био!

Где вам савести гласи?!

* * *

Изнад клисуре мртвих дан се дизао лено;

Још пуцњи ту и тамо рију уз мрке стране:

To рањенике туку.

Лешеви, лешеви свуда колико око сеже,

Хиљаде, као ране, стравичном котлином леже.

О, Српство поражено!

Борбе ту било није, јунака ни кукавица,

Само трагичних жртви

И свирепих убица.

* * *

Живот је пун обрта чудних и горке ироније.

Данас, слободним светом, о људским правима зборе

Творци Пасијег Гробља, Кочевља

И Зеленгоре.

Нешто ме тргло, ко ујед, из таме несвестице;

Кроз отшкринуте капке, у прва светла зоре,

Назирем гавранове.

Ко црне опомене надлећу грабљивице

Над тугом Зеленгоре.

Одузет до појаса лежим у кржљавом жбуну,

Без хране и без воде! О, само да киша почне!

Свуд око мене тела изрешетана труну!

Шта чекам?! Чему се надам?!

Већ ме и вране кљују!

Раскубле су ми усну па he и дупље очне!

Покрај руке ми пушка, моја глувара стара!

Да л’је шкодила иком? Сумњам.

Највише мени!

Имам и „парабелу“—

Али храбрости није—

Да је прислоним челу.

О, што ме не открише кад су рањене тукли

Да ме, бар за живота, не раскубају вране!

* * *

Како завидим Нешку, трагичном хероју!

Носили смо га на смену у неком ћебету старом;

Његове обе ноге ранама прекривене.

Кад смо под једном косом пали уморни-мртви,

Наредио је тихо:

Наставите без мене!

И јаукнуо је хитац чемерно, неповратно!

Још ми у свести трне;

Још видим крваву бразду измеђ два ока слепа

И шаку земље црне,

Што су згрчени прсти у јаду ископали.

Често ме мучиле слутње, ал’тог сам дана знао

Да је с Недићем Нешком не само Човек пао,

Heгo и стварност једна којој смо припадали.

* * *

Чујем гласове многе! Да л’ ме то варају чула?!

Ил’ можда пропадам опет у збрку несвестице?

He, нису привиђања! Стазама низ литице

Слазе јамарски момци. Можда бригада цела!

За њима—

Колоне дима!

To пале гором мртве!

Чудно!

Зашто се у овом часу све више одвајам од тела

И као на сцени некој посматрам себе сама

Како се вашљив, знојав провлачим гудурама

И пужевима храним?!

И док се много горко искуство открива,

Чекам крвнике своје без зебње, унакажен,

Јер шта ми могу сада,

Сем да ме спале жива!

На ту мисао грозну, с приливом срџбе старе,

Плану глувара моја на прве јамаре,

И тајац неверице мину широким

Кланцем.

Онда ватрени пљусак од челика и беса

Заора жбуњем и трњем,

Запраши ледином и станцем,

Заурла до небеса!..

Све гори око мене...

Огањ грудима хара...

О жеље, испуњене!..

И док је капао живот из мог рањеног ока

У тами Зеленгоре,

Грану мисао једна-утехе неизречене—

Можда ћу опет срести Недића и Дерока

Кад пређем границе вечне!

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“