субота, 31. август 2019.

Д. Рајковић - Пролеће



Пролеће
Соњи

Стигло је са осмехом јутра да ми дотакне зене
Под надстрешицом сна;
Просуло петељке различка плава
И жутих болиглава
Пољем до водене пруге;
Обишло шуму да је окити клијањем
И језеро мехурима где станују дуге:
To рибе дишу сањарим
И није ме брига да л ме ко чује, сметена!
Ено, већ ми се смеју у лице
Модрим осмехом љубичице!
Нека! He марим!
Мени је пријатно овако с образом на трави,
Где моји маратонци мрави
Промичу трчећим кораком лавиринтима ливаде.
Све некуд јуре,
Вечно се журе, рудари!
Где им је мравињак, мислим?
Да л знају кућни број?...
Кардинал у црвеном плашту, са гране расцветане,
Веје пропланком и гором
Опојни цвркут свој...
Из влаге
Извиле главе
Печурке наге.
По једној шећу, ко да се журе,
Румене буба-маре.
Кажу доносе срећу, и радост, и госте драге
Кад им угледаш лет.
Хајте, крените већ једном са гљиве на онај цвет
И донесите ми Соњу, мог најмилијег госта,
Или бар вести њене
С далеких обала Сене.
Око мене
Трепери све од сунца, и мириса, и врења,
Од узбуђења!
О, то су пролетње грознице о којима младост пева;
Сад знам.
Те тихе олује,
Те жудње за видицима недостижним,
Те лудорије у полусну драгом,
Ти гласови ветра, и шуме, и воде,
Што само младост чује
Дугиним трагом.
Под храстом самцем са гнездом у коси
Њишу се светлосне мреже дахом развигоре
И сунца неимара.
Како ме ово тихо љуљање одмара,
Крај шуме безазлене што поглед кошуте крије!
Да л се то диже једро да ме сањива носи
У луку поезије?...
Ноћ је већ давно пала врх Мон Парнаса
И врх Мон Мартра.
Шта Соња ноћас снива?
Нека досадна штива из замршеног Сартра?
Или /е то је жеља моја/
Магнолије у цвету, лирику сунца
И боја.

Српско Село 1984.


Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош


          



Нема коментара:

Постави коментар