Д. Рајковић - С оне стране јаве

С оне стране јаве

Откад те дивну оте удес зао

Моје су ноћи као вечност дуге;

Гдегод сам на свом горком путу стао,

Чекала си ме са осмехом туге.

Откад те дивну оте удес зао,

По свим морима дизао сам једра,

He бих ли своју тугу закопао

На неком спруду у свитања ведра.

Па ипак, душо, кадгод зора свиће,

Далеко негде на самотном жалу,

Осетио бих твоје нежно биће

У сваком шуму, дрхтају, у валу.

У руменилу тек рођених зора,

У шкољци, пужу, лотосовом цвету,

У песми птица, галебовом лету,

Гримизној боји непроходних гора.

Видео бих те у алгама, роси,

У кактусима, кокосу и урми,

Дугином луку, мутног неба бурми,

У урвинама, планинској коси.

И чуо бих те с песмом топле ноћи,

Мирисном песмом егзотичног раја,

Без света, људи, у милој самоћи,

Под месечином непознатог краја.

Ти би ми пришла косе расплетене,

Са корпом шкољки што си накупила;

На мокри песак села би крај мене,

И ту би прели наше успомене,

И ту би клели дане изгубљене,

И горку судбу што нас раставила...

А кад би пошла, бог би знао куда,

По месечевом трагу, пре уранка,

Твоје би стопе по атолу, свуда,

Причале тугу још једног растанка...

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“