Д. Рајковић - Предрагу Цемовићу

+ Предрагу Цемовићу

У Спомен

Ти одлазиш у вечност загробним обалама

Где трајање и простор не значе више ништа,

Где болест и безнађе и очај и осама

Престају већ на прагу Господњег уточишта.

Ти му прилазиш смерно у светлим одорама,

Јер си на овом свету још од првога трена

Стајао на бранику свога заветног храма

Да не угасне зубља пред најездом хијена.

Ти си служио српству у походима смелим;

Клицао му у срећи и поред личних јада;

Посветио му живот и својим бићем целим

Делио са њим судбу - и успона и нада.

А кад смо пошли с Павлом босанским гудурама

Према варљивом циљу што га је магла крила,

Твоја је братска рука саборцу који храма,

Последњу кору хлеба из торбе понудила.

Са човечности своје, и на стравичном месту,

Ти ћеш у нашој свести живети док је века,

Јер је у свакој речи, у сваком твоме гесту,

Бдело праведно срце - јунака и човека.

Ти крећеш новој збиљи валом свемирних плима

И к ’о у магновењу већ ти назирем једра

Како одмичу тихо ка рајским атолима

Где те Господњи освит прима у своја недра.

Јер смрт је мост у вечност, тренутна пратишина,

Тријумф бесмртног духа у ванземаљској сфери,

Зато нек овај помен буде и светковина

Твог честитог живота - у Господу и вери.

11. августа 1994.          Д. Рајковић                

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“