Д. Рајковић - Суноврати

Суноврати

Давно се отисле поражене чете снежним брдима

Тифусу у неповрат.

Он није наставио с њима.

Начетих груди

Крио се од људи

У јами под мајчином постељом.

Мајка је чувала тајну побожно,

Јер није веровати варошкој милети,

Ни подозривим суседима, најмање њима,

Ни рођацима, тим зечевима у невољи,

Ни кумовима, јер ништа нису бољи.

Откад су Узмидуси завладали земљом из Подземља,

Крваве стопе све се више множе као проклетства,

Јер Јамаре напаја несита Чума,

Што се Светом Мржњом зове и људском крвљу гаси,

А криви никад доста,

Па се свак сваког боји и само Јамаре двори

Да јадо-чапру спаси.

Зато ојађена Мајка зазире од свега,

Од рода, од народа, од изрода,

Од фукаре, од уклина, од факина;

Стрепи за свога сина

У овом аветном граду где је крв

Што вода...

Испод овог свода,

Тешко је бити усамљен у добру,

Али самоћа у страху, у тами,

Јама у већој, нечовечној јами,

Без наде да ће икад бити боље,

Кад разум виси тек о једној нити

Кад се и мишу почне завидити,

Јер његов живот ипак нешто значи,

Кад немоћ расте као празно клубе

У свести којом отровнице дубе

Па све постаје неизмерно ништа,—

Вера и снови само пепелишта,—

Кад духом мразним задњи фитиљ зрачи,

To је самоћа коју, можда, само

Очајник прави зна да протумачи...

Сена све више, у сенци се крије

Да најближима не смета у беди;

Радо би хтео, али цркве није,

Да се бар једном пред смрт исповеди.

А смрт се ближи, кораке јој чује...

Умор га мрви... Крв све чешће пљује...

Зашто се јутрос покров не отвара

Да се већ једном ослободи таме.

Визија мрачних и мемљиве јаме

И да са Мајком опет разговара

Уз шољу топлог, пенушавог млека?

Шта је са њоме? Можда на хлеб чека?

Јер редови су све дужи и дужи

Од кад је дошла влада Нечовека.

Можда је опет каква поган прати?

Или старица, кријући, на руке,

Пере јединцу задње преобуке?

А кад је стигла ништа ново није,

Као и увек само погибије—

Овога пута Јова и Новице.

Кад су привели сужње из тамнице,

У судници је већ сиктала клака:

Вјешала, смрт! Вјешала, смрт!

И нове ране и још многа рака

Отвориће се тамо на Папрати

Уз скандирање Градског позоришта...

(Тај дивљи рефрен и сад одјекује

У успомени на јад и - буњишта...)

Сан му доноси радости једине,

Јер само у сну види светлост дана,

И ведра јутра, стабла расцветана,

Мирисне липе, росне перивоје,

И као некад пријатеље своје

Занете песмом уз пратњу гитара!

О, како жудно с њима разговара!

О, како много има да им каже!

У једном даху све би хтео рећи,

У једној мисли све би хтео дати,

Само да им се од срца изјада!..

Време је кратко! Мора да се врати!

Јер по злој коби све тоне у тмине;

Виде се јасно само казамати

И неке блатне, змијоглаве псине

Како развлаче жртве на Папрати...

А кад је умро, (какво олакшање!),

Мајка је дуго страшну тајну крила

И живим кречом тело му кропила

Да га не ода грозно распадање:

„Опрости Мајци ове плаштанице!

О, како сам те нагрдила, сине!..

И то је лакше црној кукавици

Но да те жива раскубају псине!“..

А кад је најзад тајна откривена,

Ту није било револта ни гриже;

Град he и даље понизно да гмиже,

А у судници, као хор хијена,

Урлаће опет клака уждивена:

Вјешала, смрт! Вјешала, смрт!

И нове сужње слати — на Папрати...

Како се људи претворе у ништа!

Како се ласно туђа срећа страти!

Како немушта наша светилишта!

Како бездани наши суноврати!..

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“