Вапаји Косова
Преорали су
гробље
С првим
бојама
зоре
по
замагљеној
трави
Ходи прилика
чудна
као
да
маглом
плови;
Шамија и
црнина, поглед
угарак
прави,
А завежљај
у
руци
свакога
дана
нови.
Добри суседи
кажу
већ
недељама
лута:
To јединицу
тражи. Очи
је
исплакала
Откад је, по
опелу, гомила
Арнаута
Хумку вољене
кћери
у
блато
преорала.
Дуго је
горчина
пекла
и
несаница
пила
Јер мајка
није
могла
такву
нискост
да
схвати.
— Мора
да
им
се
савест
у
камен
претворила!
Зар би
иначе
могли
гробове
прекопати.
Ах, имала је
Смиљу! А
сад
ни
гроба
њена!
У распадању
свести
налази
забораве
И утеху
у
свету
варљивих
успомена,
Где већ
открива
окна
иза
решетки
јаве.
И кроз
њих
види
Смиљу. Ено, њише
је
магла!
Пружа ручице
беле
ко
са
љуљашке, мила;
Сад мајци
бере
булке. — Како
се
лепо
сагла
У хаљиници
новој
што
сам
јој
порубила!
— Пожури
срце, амо! Овим
окном
се
проби!
Донела сам
ти
свега
да
се
окрепиш, мала!...
Ал сваку
радост
њену
по
неизбежној
коби
Муте свирепе
збиље - луцида
интервала...
И док
Косовом
тужним
вандали-Арнаути
Скрнаве лавре
српске
и
свежа
гробља
плуже,
Дотле у
Београду, ко
да
су
суманути,
Још увек
свом
Крвнику
на
гроб
полажу
руже.
Д. Рајковић
Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
Нема коментара:
Постави коментар