Д. Рајковић - Др. Миодрагу Михаиловићу

Др. Миодрагу Михаиловићу

У Спомен

Светлео си човештвом у нечовечно време

Од устаничке избе до риве Мичигена;

Два ти је венца судба доделила у бреме -

Ловоровог уметника; трнови твог племена.

Ноћас крећеш Решењу с планетног разбојишта

У постојање тихо под крилом Спаситеља,

Где те већ заре сунца са Свевишњег огњишта,

Где више нема мрака, мука, ни мучитеља;

Где острвима мира и хармоније вечне,

Моћна Господња рука рајска насеља сеје,

Где те и гнездо чека крај риве недоречне,

Као у срећне дане пре ратне одисеје;

Где ћеш у лепшој збиљи без граница и рока

Срести и сапутнике из окршајне море -

И Дражу и Васића и Андру и Дерока

И блиставу плејаду хероја Равне Горе.

Са трновите стазе јездиш звезданим сјајем

Кругу вечног блаженства без вапаја и суза,

Што да другујем болу?! Од ноћас ходиш рајем

У духовној екстази лишен телесних уза.

И утеха што беше на Земљи тако ретка

Открива ти се штедро из сваког рајског цвета

Опојним вртовима космичког прапочетка...

Вечни, моли се за нас из свог загробног света.

И док не кренем и сам из ове помрчине,

Сачуваћу те, светли, у драгој успомени,

Јер би изворни лирик канваса, виолине,

И уметник и лекар на огрубелој сцени.

30. децембар 1995.       Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“