Д. Рајковић - Indian summer

Indian summer

Долетела је Студен на свом дилижансу од леда

И сву ноћ китила ињем траву и жбуње

И бокоре цветне;

Од њених модрих руку и кристаластог даха

Умирале су насмејане петуније и кризантеме сетне

А старе гераније дрхтале од страха:

Можда je Зора ипак заборавила да сване?

А кад је Зора извезла своје светле кочије,

У врту свуда пустош и разбијене

Саксије!

Онда је дојахало Индијанско Лето у својој зрачној одежди

Од сунца и лишћа чаробних боја,

(Оно нас увек походи после октобарског мраза),

И дани су опет као празници,

Свечани, тихи, разговетни,

И повечерја млака,

И небо без олујних облака,

И језеро непомично, као да је легло да се одмори,

А чаробна шума још чаробнија,

У својој октобарској одори.

Шетам по гори

Стазама којима су некада ходали

Идоли моје младости са страница Кожне Чарапе:

Соколово Око и његови знанци, —

Последњи Мохиканци...

Све шуме имају своје тајне и своје скривене путање,

Своје замке, своје јазбине, своја гнезда и своје изворе,

Своје песме и своје ћутање,

Своје злотворе!

Али прастаре шуме ове

Имају и своје духове,

Што прикривени у пламеном жбуњу крај воде

Дневи проводе,

А у сутоне дижу шаторе,

И ту крај воде

Даворе.

Кроз дрхтаје горе

Чујем шапате чудне!

Да ли то мени говоре сени са других обала?

Или то воде руморе?

Ил шумом лишће опада?

Ил Ветри жбуњем таборе?

Или се грање распада испод мојих стопала?

Чудно, на мах не чујем ништа,

Али осећам погледе из крошњи устрепталих бреза.

Можда ме мотре, уљеза?!

Можда се срде на мене што им скрнавим ловишта?

Ил можда траже мостове да се приближе живима

У ово вече вилинско?

У руци лист ми необичне боје.

Гледам га, мерим са обадве стране

На њему пути, планине и реке

Зелена поља, стазе уцртане,

A црне тачке од недавног мраза, —

Њиве су ваљда!

Убрао сам га овде с гране неке,

И сад ми служи место путоказа

У шуми овој где се дуси роје.

Читам га ласно насред тамног лаза

(А како? He знам, то је тајна за ме

Као и ово тумарање ноћу).

И гле, већ видим реку и мост стари,

Мост мојих снова, мојих риболова,

Где сам тражио и срео Самоћу

(И ноћас верна друга чека на ме).

И као у сну, видим Индијанце,

Њихове жене, и децу и чамце:

Клизе низ реку ловиштима Југа;

Све их је више, као да се множе,

У овој ноћи обојеног луга.

Очаран машем са граница јаве,

Дозивам, питам да л’је Инкас тамо,

Ал заурлаше изнад моје главе

Два тешка џета и за тренут само,

Све се расплину и са старог моста

Видим по води само лишће оста

И ништа више до Самоће моје!

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“