Д. Рајковић - Проти Сави Банковићу

Проти Сави Банковићу

У Спомен

Никад те нисам, светли, у свом животу срео,

Али си жртвом близак срцу свих изгнаника;

Ходио си кроз тмуше и усправан и смео,

Светлећи као зубља примером подвижника.

Осудише те на смрт уз бестидно урлање,

Мада ти нога није ни мрава угазила.

Онда робија тешка - адско помиловање!

Ал’ ни предворја пакла не сломише ти крила.

К’о сужањ служиш сужње пред стрељање и муке

Да их у часе горке ободриш снагом вере.

Онда их благосиљаш. Они ти љубе руке...

Скраја, два попа ћуте - да се Злу не замере.

Место просфоре спремаш кору тамничког хлеба;

Уместо воштанице, комадић стеарина,

Ал’ молитва је твоја допирала до неба

И напајала надом невини свет зидина.

И после сваке службе окупила се маса

Сужања као и ти. Све молећива лица:

„Кад ћемо опет, прото, да ти чујемо гласа,

Да нас пренесеш духом ван мемле и тамница?! “

Отпловио си тихо из земље непогода

Ка безвременом жалу првобитнога мора,

Где си приспео једром са насмејаних вода

У трансцендентну луку Господњег праизвора.

И док год гредем овим шкољима уздисаја

Походићу те, прото, у драгој успомени,

Јер си доследан био до задњег окршаја.

О, како смо са твојим одласком усамљени!

17. фебруара 1997.                      Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“