Песма прва

Песма прва

Нек се памти док је света,

Хиљаде ће лета проћи,

“Братство Срба и Бугара”

Никад више неће доћи.

Јер вук мења длаку своју

преко лета једном вазда,

а навике и ћуд никад

од када га Господ сазда.

И ви тако на Србију

нападасте увек мучки,

то херојски никад није

већ нечасно и хајдучки.

И јунаштво спомињете!

Ништа зато, свет зна ко сте;

ви и с вама још три Царства

на Србију нападосте,

па мислите славу стећи

са биткама што се збише.

Ту херојства часног није,

ту је срама много више.

Хвалите се целом свету

и мислите свак вас слуша;

старце, жене, децу клати,

тог се сваки народ гнуша…

Знајте ми смо и сад живи,

надајте се скорој “срећи”-

Дрим је давно научио

лешевима вашим тећи.

Осврн’те се, погледајте

на престаро своје доба,

зар се више не сећате

на Велбужду страшна гроба?

И бедеми код Стамбола

памте силну војски нашу,

кад смо три пут преко мора

прегонили браћу вашу.

-Па када су опет прешли

преко мора Турци први,

да прегазе сву Европу,

све хришћанство да се смрви,

Марица је сва крвава

са бојишта мору текла,

као што је још тог доба

наша дивна песма рекла:

…”тече мутна и крвава

и јунаке носи мртве…”

-За Европу ми најпрви

ту смо силне дали жртве.

Страшну силу са Истока

задржао тада ко би?

А Србија чак и тада

на Плочнику битку доби!

Па Косово, Мурат где је

сву азијску силу свео,

где је Милош прославио

себе и свој народ цео.

А Крушевца и Сталаћа

крвава је прошлост цела,

ко бедеми на Дунаву

Смедерева града бела.

Бугарски се народ није

никад свога мача лаћ’о

А Српски је са Дунава

до Косова Турке враћ’о.

Још је много прохујало

док су српске земље пале,

Херцег-Босна што су много

азијатске крви стале.

Кључ, Крајина, Билећ, Јајце

и Бобовац град крвави,

све је крвљу азијата

натопио херој прави.

Ми никада нисмо били

прегажена руља бедна

ко ви што сте. – Наша земља

никад не би крви жедна.

Када Турци азијати

свој Европи загрозише

наше груди пет-вековни

несломљени бедем бише.

И пошто смо ко хероји

с по Европе ропства пали,

Ускоци су опет наши

по горама чете слали.

-Па хиљаду седам стоте

и дванаест лета више

сећате л’ се какве битке

на “Царевом Лазу” бише?

Ту је пало сто хиљада

све Татара браће ваше;

ни “гласника” не утече

из херојске земље наше!...

-Још сто пута Султан хтеде

покорити Гору Црну

ал’ сваки се везир царски

ко побеђен Скадру врну.

У прошлости под Турцима

која битка код вас чу се

као код нас кад покрише

мртви Турци целе Крусе.

А знате ли што велики

Наполеон за нас рече:

“Је ли ово народ они,

што херојством славу стече?”

Па бесмртни Карађорђе

што на ропство народ диже,

који вођа у Бугара

тако вечни живот стиже? 

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину