Димитрије Јевтовић – Полимац - На ћуприји мутне Дрине

На ћуприји мутне Дрине

На ћуприји мутне Дрине

Ја сам синоћ дуго ћуто

И о судби домовине

Мишљах тужно, забринуто.

Ту мом срцу сјетно звони

Кроз клисура пусто ст’јење

Хучна Дрина, која гони,

Ваља, дрвље и камење.

Слушајући шум таласа,

Стојећ’ испод неба тавна,

Сјећаше се тога часа

Херцег-Босне прошлос’ давна.

Овдје бјеху: рај, слобода

И весело премаљеће,

Гдје сад осим мога рода

И туђин се гордо шеће,

Што народу моме суди

И неправдом сваком влада.

Ах! Смир’те се моје груди,

Слушали сте “царство јада”.

“Земља Плача” то се зове

Коју српски народ љуби,

Која жели славе нове –

Бојна труба да затруби.

Већ се небом бура вије

И облаке гони црне,

Пошље којих сунце грије,

Кад слободу народ врне.

Ха! Још сада гракћу врани

Васионом, траже стрви:

“На скоро ће жељни дани –

Кажу врани – биће крви!”

Да! Наше је све отето,

Дићи ће се народ ц’јели

Већ да стресе ропство клето,

Јасна зора да заб’јели;

Да се свијет трси ига,

Ови кога крије тама.

А Европа, што јој брига

Није, нек се стиди срама,

Кад престане бити раја

Народ, који сада пишти,

Мога родног завичаја,

Који клето ропство тишти.

Тако мишљах забринуто

О судбини домовине

Синоћ кад сам тужно ћут’о

На ћуприји мутне Дрине.

Димитрије Јевтовић – Полимац

"Братство" 1908.

          

Димитрије Јевтовић Полимац - Наш састанак

Наш састанак

-На Јабуци код Пљеваља-

Добро сте нам дошли наши, мили гости!

Један тежак уздах на срце ми пада

Због неслоге наше што је бјеше доста

Хајте да се братски загрлимо сада!

Пет стотина љета вас несрећа бије,

Чекали смо вазда Српства васкрснуће;

И ево, нас срећом премашило није.

Божанствена пјесмо! Да захори звуке!

Наше силно царство и опет ће бити –

Краљеви се српски узеше под руке

Азијат се мора у Азију крити.

Пљевља, 1912. год.  Полимац

Цетињски Вјесник 14. нов. 1912.

          

Песма пета

Песма пета

Ви желите да тевтонска

чизма сву Европу згази?

То не може никад бити

Божје око на све пази.

На Вердену руље ваше

таште славе траже цвеће.

зар мислите да никада

победити правда неће?

Надате се: “Германи ће

и Британску у гроб лећи.

То је “хвала”! које ће вам

Гледстонове сени рећи,

Дух Енглеза великога,

што Бугарску вазда брани,

да је турска страшна сила

сву за навек не сахрани.

Нек се памти! Све ће проћи

Италија вечно знаће:

ваших хуна авангарде

на Алпима њеним шта ће?...

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину 

                 

Песма четврта

Песма четврта

Ви о наме не можете

никад ништа гнусно рећи,

све смо часно изгубили,

часно ћемо опет стећи.

Доћ’ ће опет ново доба,

биће опет крви доста,

к’о кад цело Куманово

покривено мртвим оста.

Кад Србија чак с Дунава

на Јадранско Море стиже,

и победи где год дође

те заставу своју диже.

К’о  Мердаре, Нагоричани,

Град Сјеница, Пазар-Нови

те херојска дела свуда

стварао је народ ови.

Стари Прилеп нашег Марка,

нова пљачка глади ваше,

и сад памти пропаст Турске

и потоке крви наше.

Па битољска поља равна

не беху ли сва у крви,

где херојска војска наша

вашу “браћу” силни смрви…

Кад се тресну Балкан цео

и загрме васиона

не беше ли на бојишту

и Наследник Српског Трона?

Па “Бакарно Гувно” где је? –

Можда и сад крваво је;

и тамо смо на бојишту

остављали кости своје.

Па Бардањолт и Брдица

и Тарабош суро-плави,

око Скадра на Бојани

што крвава вазда јави.

Па чак Једрен на Истоку,

што никада не би пао,

да херојски Народ Српски

и ту није жртве дао.

Где сте могли као Срби

турској сили отпор дати?

Лиле-Бургас никад неће

са Чаталџе љагу спрати!

Да ли знате што је рек’о

прослављени Шукри-Паша

да је и њег’ заробила

непобедна војска наша.

“Не  бих никад Бугарима

положио сабљу моју

а Србима предати је

сматрао сам за част своју”.

-Па Криволак, Ретке Букве,

издајничко дело ваше,

Говедарник, Брегалница,

равно Овче Поље наше.

Штип, Кочани и Струмица

и још много прошло што је,

све су скоре успомене,

што сведоче херој што је.

Осамдесет… пета… пета…

Нову прошлост треба знати:

Сливница вам никд неће

са Књажевца пораз спрати,

Који вас је једног дана

хиљадама мртвих стао,

док поново опет није

у херојске руке пао.

Још Босиљ-Град к’о  да гледа

вратоломно бегство ваше;

још бедеми под Видином

хаубице памте наше.

Још крвава Дрина тече,

шињели се возе плави;

још се није осушила

крв на Церу и на Сави.

А сад Аду-Циганлију

покривају многе жртве;

Још зелени Дунав носи

у далеко море мртве.

А Срем равни… и ту поче

за слободу српска војна,

па код Шехер-Сарајева

Гласиначка поља бојна.

Хан-Пијесак, Власеница,

Романија гора густа,

Калиновик и висока

Јахорина вечно пуста.

Мачков Камен, Цер, Гучево,

Рудник, Космај и Авала

свуд је славна српска војска

већој сили отпор дала.

И још многе битке што се

у прошлости нашој збише…

свак се диви те и трага

од Србина има више.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину 

                 

Песма трећа

Песма трећа

Кад већ Срби не могоше

одолети раје плачу,

Невесињска пушка пуче

и поклич се свуда зачу.

Кад Косову српском пође

непобедна војска наша,

а на Вучјем Долу тамо

би заробљен Селим-паша.

Шуматовац, Ниш, Куршумље,

Никшић и Спуж памте вазда

претке наше, чије груди

од челика сам Бог сазда!...

-А знате ли, сећате л’ се

силни Муктар-Паша како

пред Султаном за нас рече:

“Аман Царе!... то је пако…”

Ми смо текли столећима

краљевине своје двије,

док о вами под Турцима

никад нико знао није.

-Где вам бише ти “хероји”

да Бугарску давно створе?

Што чекасте да се други

за слободу вашу боре?

Ко вам скиде оков с врата

и слободу нову даде,

кад на Шипци и Плијевни

хиљадама Руса паде?

Зар мислите да вас неће

Божја казна никад стићи,

кад сте могли против мајке

издајничке руке дићи?

Сећате л’  се грозних слика

из прошлости ваше старе:

“Блгарскија Страданија”-

како Турци господаре?

Где дођоше све опушће!

децу клаше силом власти,

а женама вашим срамно

узимаху образ части?

Још тих слика свуда има,

што стварају мржњу већу

где вас Турци к’о  робове

на вешала смрти мећу…

И сто чуда стварали су,

мучили вас азијатски, -

Место мржње док је света,

то сад вам је народ “братски”!

Па Кратовац Свети Ђорђе,

ко мученик што је пао

на софијском губилишту,

зар вам није памет дао?

Зар вас није уверио,

на самртном своме часу,

да памтите вековима

за Хришћанство Турци шта су!

Некад свету досадисте

износећи турска зверства,

па се сада не стидите;

љаге, срама и неверства.

Зар вам није са Турцима

црних дана било дости?!

Зар вас неће проклињати

Скобељеве мртве кости?!

Бесмртнога генерала

славног Гурка дух витешки,

згрозиће се кад осети

од Бугара удар тешки.

А споменик руске крви

на врх Шипке ко снег бео,

зар се неће до темеља

с ваших дела срушит цео?!

Ко и  онај Руског Цара

што Софију целу краси…

Александра Великога –

сећате л’ се како гласи:

“великоме нашем оцу

што Бугарску земљу спасе…”

па сад често бесне руље

пред њим звижде!... И то зна се.

А Србија никад није

погазила славе цвеће,

Черњајева што никада

док је Српства умрет’ неће.

Још споменик Шуматовца

к’о  вечити стражар стоји,

и вазда ће слављен бити

да хиљаде лета броји.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину 

                 

Песма друга

Песма друга

Када нисмо могли више

јаничарске сносит бесе,

Србија се огњем створи

и са себе ропство стресе.

Још спомени свуда стоје,

што сведоче прошлост стару

у Орашцу, на Сибници

Варварину и Мишару!

Бој код Ниша, Делиграда,

Иванковца, Чегра клета –

па Крајина… И тада смо

задивили пола света!

Па Параћин и Сјеница

и Суводо, место збора,

где се прво руковала

са Србијом Црна Гора.

Ту код многиј загрљених

и суза је било дости;

у ледима витезова

пуцале су силно кости…

Па када се то све сврши

и поново ропство наста,

Хаџи-Продан витез стари

с витешком се четом саста

да свој народ од зла брани.

Кад почеше муке грозне

и настаде чуда Триста,

сву Србију Јаничари

разапеше као Христа.

Град Београд китиле су

одсечене главе наше,

тиме су се поносиле

београдског града паше.

Наш се народ опет диже,

за слободу да се бори,

кад отпоче земља цела

да у страшну огњу гори.

Па Таково, Љубић, Дубље,

Пожаревац, Мачва наша,

Јадар, Дрина и Поцерје,

стари Зека-Буљук-баша.

Вера тврђа од камена…

Васкрсење мора стићи

из народне крви свете

слобода ће ма кад нићи.

Па Грахово… Сто хиљада,

што их силна Турска диже

да прегази Зету целу, -

да л’ и један дома стиже?

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину