Братимир Славковић

Братимир Славковић

Небеска је сива плаштаница

Изнад града барака и жице,

Кроз мрак сури мрке кличу птице,

Црно гори црна воштаница –

То Братимир заспао је млади

У Ашаху од рана и глади.

Тишма. Венци спуштени на одар.

Заробљени скрушени другари.

Присуствују отмено Мађари.

Упокојен псалам дршће бодар.

А кад прозор ветар таче хуком,

Језиви се погреб зали муком.

И сјајној се учини господи

Да још Гочем дажди крвца врела,

Док Братимир пада ведра чела

Као женик обручен слободи,

А да ветар над свештеним чином

Гневом јеца као над злочином.

И при свећа светлуцању бледу –

Изиђоше тихо и у реду.

Братимир Славковић – Из Београда рођен у Ваљеву, из најмлађе класе В. Академије, војник у 14 пуку II поз., рањен и заробљен на Гочу 30. октобра 1915. Умро и сахрањен у Ашаху у присуству наших и аустријских официра.

Милосав Јелић - "Србијански венац"