Софијском укроћеном Тиртеју

Софијском укроћеном Тиртеју

И опет братски крик и бол

И сузна древна лира!

И опет лажни апостол

Љубави, братства, мира!

Јуче је мач призив’о  он

Уз бојних труба звуке,

А сад, к’о  Тартиф, спушта тон,

К’о  Пилат пере руке.

Он скида крвав огртач,

Гнуша се “стидног чина”;

Из руке баци кобни мач,

Узима цветак крина.

“Ја нисам”, вели, “сејач зла”,

О, јадни барде стари,

Одбрана лажна нашто та?

Зар тако памтиш ствари?!

Зар ниси пев’о  на сва глас

Сливничког вашег “џина”,

И сеј’о  мржњу против нас

Од Охрида до Дрина?

Пориц’о  да ће витез ваш,

У новој братској војни,

Доћи у леп Битољ наш

Уз громки поклич бојни?

До јуче ритер бићем свим,

Бунтован огањ живи….

А, гле, сад: “кротки херувим”

И, “агнец незлобиви”!

Жалосна судба. Страдаш с ње…

Сумњив си ловор побр’о…

“Ко ветар сеје, буру жње”.

О, старче, слушај добро:

Желиш ли љубав ти од нас

И да те Српство штује,

Учини најпре, да се глас

Истине, правде чује;

Да заслепљени народ твој

Идоле мржње смрви;

Да штује од сад и туђ зној

И цену туђе крви;

Да прогна завист – отров клет –

И мрак, у коме блуди,

И призна, да, сем њега, свет

Још има живих људи;

Да са свог стега “див-јунак”

С Чаталџе, Булаира,

Избрише крвав Марсов знак

И стави символ мира;

Да туђе венце врати сам

Који га стидно ките;

Да спере вероломства срам

С Ангисте и Нигрите;

Кад, тако, злу отклониш коб

И ужас војне нове,

Ти мирно лези – у свој гроб,

Који те, старче, зове!

15. V. 1913.

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”