Песма пета

Песма пета

Ви желите да тевтонска

чизма сву Европу згази?

То не може никад бити

Божје око на све пази.

На Вердену руље ваше

таште славе траже цвеће.

зар мислите да никада

победити правда неће?

Надате се: “Германи ће

и Британску у гроб лећи.

То је “хвала”! које ће вам

Гледстонове сени рећи,

Дух Енглеза великога,

што Бугарску вазда брани,

да је турска страшна сила

сву за навек не сахрани.

Нек се памти! Све ће проћи

Италија вечно знаће:

ваших хуна авангарде

на Алпима њеним шта ће?...

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину 

                 

Песма четврта

Песма четврта

Ви о наме не можете

никад ништа гнусно рећи,

све смо часно изгубили,

часно ћемо опет стећи.

Доћ’ ће опет ново доба,

биће опет крви доста,

к’о кад цело Куманово

покривено мртвим оста.

Кад Србија чак с Дунава

на Јадранско Море стиже,

и победи где год дође

те заставу своју диже.

К’о  Мердаре, Нагоричани,

Град Сјеница, Пазар-Нови

те херојска дела свуда

стварао је народ ови.

Стари Прилеп нашег Марка,

нова пљачка глади ваше,

и сад памти пропаст Турске

и потоке крви наше.

Па битољска поља равна

не беху ли сва у крви,

где херојска војска наша

вашу “браћу” силни смрви…

Кад се тресну Балкан цео

и загрме васиона

не беше ли на бојишту

и Наследник Српског Трона?

Па “Бакарно Гувно” где је? –

Можда и сад крваво је;

и тамо смо на бојишту

остављали кости своје.

Па Бардањолт и Брдица

и Тарабош суро-плави,

око Скадра на Бојани

што крвава вазда јави.

Па чак Једрен на Истоку,

што никада не би пао,

да херојски Народ Српски

и ту није жртве дао.

Где сте могли као Срби

турској сили отпор дати?

Лиле-Бургас никад неће

са Чаталџе љагу спрати!

Да ли знате што је рек’о

прослављени Шукри-Паша

да је и њег’ заробила

непобедна војска наша.

“Не  бих никад Бугарима

положио сабљу моју

а Србима предати је

сматрао сам за част своју”.

-Па Криволак, Ретке Букве,

издајничко дело ваше,

Говедарник, Брегалница,

равно Овче Поље наше.

Штип, Кочани и Струмица

и још много прошло што је,

све су скоре успомене,

што сведоче херој што је.

Осамдесет… пета… пета…

Нову прошлост треба знати:

Сливница вам никд неће

са Књажевца пораз спрати,

Који вас је једног дана

хиљадама мртвих стао,

док поново опет није

у херојске руке пао.

Још Босиљ-Град к’о  да гледа

вратоломно бегство ваше;

још бедеми под Видином

хаубице памте наше.

Још крвава Дрина тече,

шињели се возе плави;

још се није осушила

крв на Церу и на Сави.

А сад Аду-Циганлију

покривају многе жртве;

Још зелени Дунав носи

у далеко море мртве.

А Срем равни… и ту поче

за слободу српска војна,

па код Шехер-Сарајева

Гласиначка поља бојна.

Хан-Пијесак, Власеница,

Романија гора густа,

Калиновик и висока

Јахорина вечно пуста.

Мачков Камен, Цер, Гучево,

Рудник, Космај и Авала

свуд је славна српска војска

већој сили отпор дала.

И још многе битке што се

у прошлости нашој збише…

свак се диви те и трага

од Србина има више.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину 

                 

Песма трећа

Песма трећа

Кад већ Срби не могоше

одолети раје плачу,

Невесињска пушка пуче

и поклич се свуда зачу.

Кад Косову српском пође

непобедна војска наша,

а на Вучјем Долу тамо

би заробљен Селим-паша.

Шуматовац, Ниш, Куршумље,

Никшић и Спуж памте вазда

претке наше, чије груди

од челика сам Бог сазда!...

-А знате ли, сећате л’ се

силни Муктар-Паша како

пред Султаном за нас рече:

“Аман Царе!... то је пако…”

Ми смо текли столећима

краљевине своје двије,

док о вами под Турцима

никад нико знао није.

-Где вам бише ти “хероји”

да Бугарску давно створе?

Што чекасте да се други

за слободу вашу боре?

Ко вам скиде оков с врата

и слободу нову даде,

кад на Шипци и Плијевни

хиљадама Руса паде?

Зар мислите да вас неће

Божја казна никад стићи,

кад сте могли против мајке

издајничке руке дићи?

Сећате л’  се грозних слика

из прошлости ваше старе:

“Блгарскија Страданија”-

како Турци господаре?

Где дођоше све опушће!

децу клаше силом власти,

а женама вашим срамно

узимаху образ части?

Још тих слика свуда има,

што стварају мржњу већу

где вас Турци к’о  робове

на вешала смрти мећу…

И сто чуда стварали су,

мучили вас азијатски, -

Место мржње док је света,

то сад вам је народ “братски”!

Па Кратовац Свети Ђорђе,

ко мученик што је пао

на софијском губилишту,

зар вам није памет дао?

Зар вас није уверио,

на самртном своме часу,

да памтите вековима

за Хришћанство Турци шта су!

Некад свету досадисте

износећи турска зверства,

па се сада не стидите;

љаге, срама и неверства.

Зар вам није са Турцима

црних дана било дости?!

Зар вас неће проклињати

Скобељеве мртве кости?!

Бесмртнога генерала

славног Гурка дух витешки,

згрозиће се кад осети

од Бугара удар тешки.

А споменик руске крви

на врх Шипке ко снег бео,

зар се неће до темеља

с ваших дела срушит цео?!

Ко и  онај Руског Цара

што Софију целу краси…

Александра Великога –

сећате л’ се како гласи:

“великоме нашем оцу

што Бугарску земљу спасе…”

па сад често бесне руље

пред њим звижде!... И то зна се.

А Србија никад није

погазила славе цвеће,

Черњајева што никада

док је Српства умрет’ неће.

Још споменик Шуматовца

к’о  вечити стражар стоји,

и вазда ће слављен бити

да хиљаде лета броји.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину 

                 

Песма друга

Песма друга

Када нисмо могли више

јаничарске сносит бесе,

Србија се огњем створи

и са себе ропство стресе.

Још спомени свуда стоје,

што сведоче прошлост стару

у Орашцу, на Сибници

Варварину и Мишару!

Бој код Ниша, Делиграда,

Иванковца, Чегра клета –

па Крајина… И тада смо

задивили пола света!

Па Параћин и Сјеница

и Суводо, место збора,

где се прво руковала

са Србијом Црна Гора.

Ту код многиј загрљених

и суза је било дости;

у ледима витезова

пуцале су силно кости…

Па када се то све сврши

и поново ропство наста,

Хаџи-Продан витез стари

с витешком се четом саста

да свој народ од зла брани.

Кад почеше муке грозне

и настаде чуда Триста,

сву Србију Јаничари

разапеше као Христа.

Град Београд китиле су

одсечене главе наше,

тиме су се поносиле

београдског града паше.

Наш се народ опет диже,

за слободу да се бори,

кад отпоче земља цела

да у страшну огњу гори.

Па Таково, Љубић, Дубље,

Пожаревац, Мачва наша,

Јадар, Дрина и Поцерје,

стари Зека-Буљук-баша.

Вера тврђа од камена…

Васкрсење мора стићи

из народне крви свете

слобода ће ма кад нићи.

Па Грахово… Сто хиљада,

што их силна Турска диже

да прегази Зету целу, -

да л’ и један дома стиже?

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину 

                 

Песма прва

Песма прва

Нек се памти док је света,

Хиљаде ће лета проћи,

“Братство Срба и Бугара”

Никад више неће доћи.

Јер вук мења длаку своју

преко лета једном вазда,

а навике и ћуд никад

од када га Господ сазда.

И ви тако на Србију

нападасте увек мучки,

то херојски никад није

већ нечасно и хајдучки.

И јунаштво спомињете!

Ништа зато, свет зна ко сте;

ви и с вама још три Царства

на Србију нападосте,

па мислите славу стећи

са биткама што се збише.

Ту херојства часног није,

ту је срама много више.

Хвалите се целом свету

и мислите свак вас слуша;

старце, жене, децу клати,

тог се сваки народ гнуша…

Знајте ми смо и сад живи,

надајте се скорој “срећи”-

Дрим је давно научио

лешевима вашим тећи.

Осврн’те се, погледајте

на престаро своје доба,

зар се више не сећате

на Велбужду страшна гроба?

И бедеми код Стамбола

памте силну војски нашу,

кад смо три пут преко мора

прегонили браћу вашу.

-Па када су опет прешли

преко мора Турци први,

да прегазе сву Европу,

све хришћанство да се смрви,

Марица је сва крвава

са бојишта мору текла,

као што је још тог доба

наша дивна песма рекла:

…”тече мутна и крвава

и јунаке носи мртве…”

-За Европу ми најпрви

ту смо силне дали жртве.

Страшну силу са Истока

задржао тада ко би?

А Србија чак и тада

на Плочнику битку доби!

Па Косово, Мурат где је

сву азијску силу свео,

где је Милош прославио

себе и свој народ цео.

А Крушевца и Сталаћа

крвава је прошлост цела,

ко бедеми на Дунаву

Смедерева града бела.

Бугарски се народ није

никад свога мача лаћ’о

А Српски је са Дунава

до Косова Турке враћ’о.

Још је много прохујало

док су српске земље пале,

Херцег-Босна што су много

азијатске крви стале.

Кључ, Крајина, Билећ, Јајце

и Бобовац град крвави,

све је крвљу азијата

натопио херој прави.

Ми никада нисмо били

прегажена руља бедна

ко ви што сте. – Наша земља

никад не би крви жедна.

Када Турци азијати

свој Европи загрозише

наше груди пет-вековни

несломљени бедем бише.

И пошто смо ко хероји

с по Европе ропства пали,

Ускоци су опет наши

по горама чете слали.

-Па хиљаду седам стоте

и дванаест лета више

сећате л’ се какве битке

на “Царевом Лазу” бише?

Ту је пало сто хиљада

све Татара браће ваше;

ни “гласника” не утече

из херојске земље наше!...

-Још сто пута Султан хтеде

покорити Гору Црну

ал’ сваки се везир царски

ко побеђен Скадру врну.

У прошлости под Турцима

која битка код вас чу се

као код нас кад покрише

мртви Турци целе Крусе.

А знате ли што велики

Наполеон за нас рече:

“Је ли ово народ они,

што херојством славу стече?”

Па бесмртни Карађорђе

што на ропство народ диже,

који вођа у Бугара

тако вечни живот стиже? 

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину